Vinogradska romantika

-Ti nisi sretna.- rekao je kao nepobitnu činjenicu, kao aksiom za koji se ne postavlja pitanje zašto, a hteo je da mu to opovrgne, da dokaže da je njegova teorija neosnovana.

- Zašto to misliš?- upitala ga je sa osmehom, praveći se da ne zna, dok je stavljala uzrelo groždje u pletenu korpu, a onda se osmelila pa je vragolasto strpala jedan grozd u usta. Želela je da je dalje ispituje, da flertuje sa njom, da je ponese u naručje u šipražje i da je ljubi po ogoljenom vratu, vrelinom da ubije vrelinu vazduha.

Ovde, na ovoj plantaži u negotinskoj krajini, došla je na poziv Maše, drugarice,  i evo je tu već drugu godinu, da bi prkosila svome ocu,  bogata kći uglednog slikara. Momci su bili drugačiji od gradskih, ispijenih, bledih i mršavih, razmaženih sinova bogataša. Momci - jaki, lepi, možda malo sirovi i robusni, duhoviti i direktni. Atanasija ga je upoznala pre par dana, beše gazdin sin i mnogo se vrzmao po vinogradu otkad ju je zapazio, iako je njegova uža specijalnost bilo pečenje rakije i pravljenje vina, kad se vinograd obere i ostane ogoljen. Njegova kuća od stare opeke beše velika, u hladu senika raznog baštenskog drveća, jabuka, šljiva, kajsija, sa divnim krupnim cvetovima ruža i dugim redovima šarolikih hortenzija i nevena koji su rasli prkoseći vrućini. Duž betonske terase puzavice ruža, prkosa i čuvar-kuća koje je njegova majka tako brižljivo negovala. Atanasije, ko mu dade takvo ime, ko da je neki pop, ime koje nije pre čula, a koje joj se sad mnogo svidelo.  Smejala se gledajući ga krišom, krv joj je gorela pod kožom, vrila ko groždje u kacama.

I ona je bila lepa, možda pod dejstvom mladosti i vrelog leta, njeni bledi obrazi su sada goreli, a plave oči sijale posebnim žarom. Druge devojke su bile odavde, punačke i strasne, i svaka je imala nekog svog odabranog, samo je ona bila sama, iako bi primetila ispod oka poglede momaka kad ih njihove cure nisu gledale. Po malo su joj zavidele na njenoj prozračnoj lepoti i na slobodi, ali videvši da im ona neće oteti njihove mladiće, prihvatiše je kao sebi ravnu.  

- To se vidi, oseti, to mislim za sreću.- znao je da će je potkupiti tim rečima starog znalca, lisca, na čije će oči, na pogled pun magle i pritajene sete, devojke pokleknuti i prepustiti mu se.

- A šta si ti neki stručnjak za sreću,a? - on je tražio neku koja nije lako osvojiva, koju neće opčiniti ni njegove reči, ni slučajan dodir ni pogled, ali je ipak ona opčinila njega.  Lepa je, pomislio je, baš je lepa i namigne joj.  Neki mladići sa korpama koje su prebacivali na prikolicu pozvaše ga i trenutak flerta je ostao da lebdi u vazduhu, kao neki talac pritajene sreće. Ona radosno odskakuta kao košuta,  pridruživši se drugim devojkama, pomislivši da možda ima sreće.

Sutradan se ipak vraćala kući, zbog obaveza na fakultetu, ali možda bi mogla odgoditi povratak za koji dan. Uveče kraj vatre,devojke joj sasvim raspršiše sumnje da sa njim može išta biti.

- Slušaj, ja da ti reknem, nemo`  mnogo da se nadaš. Sa njega se ne može- rekla je jedna.

- Da, ženskar.- reče druga.- Će te očara i pobegne, eto to će ti uradi, pa se ti puši kako grozje kad gi metneš u kacu.

- Ali ja volim ženskaroše, pod uslovom da je samo moj.- htela je da se našali. Onaj ko voli sve žene, nema nijednu, čak ni onu koja njega voli.

- Slušaj ti nje, mangupice,  pa ti nisi toliko pametna, iako si gradska cura. Takvi se nikad ne menjaju, taj će ti svakoj da reče da je voli.

- Eh, tuga li je- uzdahnu Maša, podebela, vrcava crnka, ko da je ona ta što je zaljubljena u Atanasa.- Jes, lep, lep, nema gi lepši u čitavu ma`alu.  Da me ne čuje moj Mićko.

- Ma dajte, mene on ne zanima. - stade da se brani, nevešto, - Čisto mi je zanimljivo da popričamo, eto samo toliko. Nisam zainteresovana, osim toga imam ja tamo dečka.

-A taj tvoj, kakav li je? Kad će se udavaš?- Isidora uzdahmu, pa odluči da priča, al sad šta je tu je, mora da laže.

- Udaću se, kad završim fakultet, još godinu dana.- slaga ona. Počela je da priča kao lokalne udavače, bolje da se vrati kući, da završi fax, pa da... Zašto voli selo, zašto joj mirišu vinogradi i cveće, zato što je ona jedna jadna seljanka, zaključi neveselo. I taj njen otac kaže da od nje nikad slikar biti neće, pa je ona upisala prava. Pa ne mora da slika ko on ili  njena sestra, u stvari ona ne ume nikako da slika, samo bi po ceo dan bila napolju, i noću, kako je lepa priroda noću, svežije, bez nesnosnih komaraca, kako je ovde vazduh neopisivo sladak i opojan. Zar toga ima u Srbiji? Da ima. Zar u Srbiji ima takvih momaka koji bi mogli vitezovi biti, sa čašću i dobrotom gaziti zlo. O, da, ima, ima... samo treba tragati i naći.

- A koliko ste zaj`no?- Isidora se trže iz sanjarenja,- Jedno dve godine.- reče i onda je ponese priča, i poče da izmišlja, maštovito, sve u glavi imajući slatkog crnokosog Atanasija.  Zaspala je sa nekim prijatnim osećajem da je sve to istina i da zaista ima ne dečka, već verenika, a posle par sati, ustade, i izadje napolje iz drvene kućice u kojoj su devojke spavale. Sede na klupu ispod stare trešnje, raspuknute kore, na kojoj su u pauzi pile kafu, jele. Još koji dan i završiće se ova jesenja berba, i može se vratiti u svoju hladnu, prostranu sobu i sesti za svoj laptop. Nestaće ove bajke, kao i sve što nestaje.

Neko joj dodirnu rame. Namah otvori oči, jer u snenosti i opijenosti lepotom zažarene ljubavi oči držaše zatvorene, da joj san ne pobegne. Uplašeno se trgnu, ali prepozna njega o kome je snatrila.

- Šta hoćeš?- upita ga osorno, ni traga od nežnosti u njenom glasu.

-Nešto da te pitam.- gledao je pravo, prodorno u oči, zapalivši mangupski cigaru zipovim upaljačem i nastavljajući da se igra istim, neprekidno škljockajući

.- Prestani više, pitaj šta imaš pa da idem da spavam.

-Ti da spiješ? Ustala si zbog mene, ti gradsko devojče, znam ja kakve ste vi Beogradjanke, da me sretneš, prepadneš, posle ja kriv.

- E mene baš i ne znaš. A i ti si mi sav naivan - ustade naglo, ali je on uhvati za ruku.

- Stani. Ne beži. Nisam vuk. - prošapće joj. Nju kao da udari grom, od dodira tog, uzdrhta ko struna, sad je gotova, ali otrže ruku, obliza suve usne i reče mu da nema vremena za njega, da ima verenika.

-Šta ti misliš da se mi venčamo?- ona razrogači oči i u glavi joj Mašine reči da se takvi nikad ne menjaju, ti ženskari, kao da svaki nije ženskaroš kad ima prilike.

Isidora ponovo sede.- Da li si ti normalan? Kakvo venčanje? Ti, ja, nebo i zemlja. A sem toga, znam da lažeš.- ponovo ustade.

-A ti kao, pa imaš verenika, a ovamo ja lažem. Ja sam ozbiljan, možemo se venčati danas, u crkvi, nedelja je... Moj kraj, moj vinograd, moja kuća, jedinac sam.- gledala ga je prekršenih ruku. "Znači on želi da se igra, dobro pokazaću mu ja već".

-U redu, venčaćemo se, dodji po mene u deset, idemo u crkvu sa svedocima.- prišao joj je i stegao u naručje. - Nećeš se pokajati.- reče i poljubi je tako jako da joj se zavrtelo.

-Au bre, bre, Isidora, ćerko, što te namami, nije li mangup taj naš Atanas?- Maška je gleda, krupne crne oči ispitivaše je, mora da je nešto sirota pobrkala, no ne reče joj ništa.

-Ma šta ti je, ko da ja ne znam takve, pa uplašiće se, neće više nikad ni prići, a ja ionako idem kući predveče, da prodje ova vrućina, imam ispit.- pakovala je stvari u kofer. Odvešće je Mića na stanicu, pa na bus, nije htela namerno da dolazi autom.

U deset se začu buka, oni dolaziše iz šumaraka preko čistine što razdvajaše vinograd na dve polovine. Isidora beše u haljini vezanoj u struku mekim kaišem upredenim od konoplje, kao tobož da prevari drugarice da se ona uvek tako obuče kad ide negde, a sva u iščekivanju da li će doći ili neće. Kad začu svirku i ljude srce joj ozbiljno zalaufa, a Maša joj brzo stavi venčić od svežeg cveća, čega beše puna soba, jer je Maša to u dokolici pravila svojim malim, veštim prstima.  Maša istrča sa ostalim devojkama ispred svatova, i razgorači još više ionako krupne oči.

- Ti li si, o moj Bože.- i stade da se krsti. Pred njom Atanas još lepši i još viši.

- Što je Mašo? Pa ja nisam takav, da čast i obraz nemam, ako reknem da ću zaprosim devojku, tako ima i da bude. Mak`se da prodjem, da mi žena ne pobegne.

-Mislim da si sad sretna. - reče joj dok su izlazili iz crkve, tek da ona čuje. Ona se osmehnu, pa reče:- Nisam!- i blago ga lupnu po obrazu.

- Tek ćemo da vidimo.- Isidora se čudila samoj sebi, tek tako, naprečac da se uda, to ne liči na nju, ali mislila je razvešće se za koji mesec, samo da javi ocu da se udala. Posle venčanja u crkvi otidoše da proslave u Rajničke pivnice, gde je Atanas zakupio prostor, da bude lumperajka do jutra.

I tako su oni i dalje sretni, ko ne veruje nek prošeta do Atanasovog vinograda, nekad ti sreća grune neočekivano, pa je treba uhvatiti ko bidermajer u letu, i traje duže od leta bumbara i od vreline leta. Ako veruješ u ljubav, samo ako veruješ!