Vodenica (drugi deo)

Vredno je radio Radovan taj dan, rešen da poseče sav korov koji je zarastao oko kuće. Dugo godina nije niko kročio u njenu unutrašnjost, pa je bilo dosta visoke trave i divljeg bršljana svuda .Video je i par stabala kiselog drveta, koje će morati da povadi ovih dana,  da iščupa sa korenom, što će mu zadati malo više posla, ali moraće, kako bi očistio prilaz oko vodenice.

Zastajao je par puta kako bi se napio hladne vode sa potoka koji je tekao tuda, pojeo nešto od oskudnih namirnica koje je imao kod sebe:

“Moraću za koji dan otići do sela da kupim nešto hrane.“ , razmišljao je u sebi, dok je motao sebi cigaretu. Dan se polako bližio kraju, Radovan je uspeo da očisti dobar deo okoliša kuće, još mu je ostao deo sa bočne strane gde se nalazio vodenični točak. U jednom momentu je začuo lavež psa i iz obližnjeg drveća se pojavio lep lovački pas, koji je zastao ugledavši ga i zalajao par puta. Odmah za njim, iz šumarka je kročio čovek u nekoj vrsti uniforme i sa puškom u ruci. Radovan je pretpostavio da je to šumar i obratio mu se:

"Pomaže bog!"

"Bog ti pomogao! Šta vi radite ovde? Ovo je bila vodenica Anđelka Simovića, ali on je otišao odavde davno."

"Ja sam njegov sin! Anđelko je umro, što od rana iz rata, što od bolesti. Zavetovao me je da se vratim ovde i ponovo pokrenem vodenicu. Ja sam Radovan!", reče on pružajući šumaru ruku. Čovek se prvo trgao na njegove reči, a onda se na njegovom licu pojavio osmeh i pružio mu je ruku:

"Ja sam Mitar... Mitar Božić. Bio sam prijatelj sa tvojim ocem. Žao mi je zbog njega i što je naglo otišao.", reče šumar posmatrajući Radovanovu reakciju.

"Hvala vam! Vi znate razlog? Meni je otac na samrti sve ispričao."

"Da! Onaj se jako navrzao na tvog oca, svega je tu bilo...morao je da spašava živu glavu. Sva sreća, pa niko nije dirao vodenicu, nas nekoliko je obilazilo s vremena na vreme dok nije rat došao. Iskreno, čudili smo se da je i švabe nisu zapalile. Posle rata, ja sam dobio posao šumara i poneki put je obiđem. Ako si došao zbog neke osvete, moj ti je savet da paziš. Taj Svetislav je još uvek okrutan čovek...malo je sa zdravljem lošije ali..."

"Ne brinite se čika Mitre! Prvo mi je na pameti da je vratim u život, zavetovao sam se ocu. Neću čačkati mečku. Nego...trebaće mi ovih dana namirnica. Kod koga mogu uzeti, mislim kupiti?"

"Prvo, nemoj me zvati čika. Drugo, doneću ti ja šta ti treba, da ti na miru obaviš te poslove. Posle, kad obaviš to najhitnije, vodiću te da te upoznam sa ljudima koji su voleli tvog oca...ove druge ćeš vremenom sam upoznati. Baš mi je drago, Radovane, što si tu, kad već tvoj otac nije mogao da se vrati. A da, ovo je Mićko, moj partner, drug...porodica. Moji su svi pobijeni u ratu i on mi je sve." "Nećeš više lajati na mene, jel tako?", reče Radovan, pomazivši Mićka, "Moram i ja naći jednog i meni će trebati ovde jedan drugar."

"Videću ja da ti nađem neko štene.", odgovori mu Mitar, ustavši da krene.

"Hej...čekaj da ti dam pare za namirnice i spisak."

"Ne. Daj mi samo spisak, platiti nećeš. Ovo ćeš dobiti sad badava, posle kad upoznaš ljude, ti ugovaraj."

Pozdravili su se i Mitar je otišao u šumu. Radovan je spakovao svoje stvari i uneo u kuću. Noć je polako padala i trebalo je malo urediti unutra za spavanje.

- nastaviće se -