Vojnik

Svako ko je sa mnom progovorio više od "Dobar dan" zna da sam vojničko dete. Zna i da obožavam uniformu, uprkos tome što sam zbog nje imala puno briga u svom rastrzanom detinjem životu.
U sećanju su mi žive dve slike. Prva, moj tata po nekom kijametu ulazi u školsko dvorište, u šinjelu, sa šapkom na glavi, laganim korakom. Krajevi vojničkog kaputa podižu se na vetru, jedna ruka simetrično prati podizanje kolena u koraku, drugom pridržava šapku; umetnut je u taj prizor kao lik nekakvog ruskog klasika. Gledam ga i smešim se. Došao mi je na roditeljski, prvi put; ukrao je trenutak za mene u svom zgusnutom rasporedu. Ne zna da ga pratim pogledom, žurno ulazi u školu, a oko mene drugari se tiskaju i graje zauzeti nekom igrom. Neko je dobacio: "Subota, je l ti ono tata?". Tad sam prvi put osetila kako srce može doslovno da raste.
Druga slika je naš rastanak, kada je prvi put krenuo u rat. "Slušaj mamu", dobacio mi je i krenuo. Nismo se zagrlili. Nije me poljubio. Mi to ne praktikujemo. Bio je to jedan vojnički pozdrav, naredba koja se morala izvršiti.
Vratio se živ i zdrav, pa kasnije otišao opet. I tada smo se rastali na isti način. I sastali, hvala Bogu, ponovo. 
Nikad više ga nisam videla kako korača onako ponosno, kao kroz dvorište moje škole. Od njegovih ratnih podviga pamtim priču o tome kako je nekoj bakici u Hrvatskoj spasao krmaču. Bila je Hrvatica, inače. Ličila mu je na majku, koju je ostavio u Srbiji. Ništa više nije bitno.
Čovek je sklon da veliča voljene.
Možda sam ja zato ispričala ovu priču.
Ko zna?
Ali, u jednom ne preterujem.
Od mog tate nije bilo lepšeg vojnika. 
Nikome tako nije stajala uniforma.