Za četvrto jedan

Zatvorila je dnevnik posle završene prozivke i  spustila ga na praznu, izgrebanu ploču katedre i oslonila se rukama o nju. Imena, izgovorena njenim drhtavim staračkim glasom, lebdela su još uvek između loše okrečenih zidova učionice i ne baš čistih prozora na istočnoj strani, kroz koje su se probijali zraci prepodnevnog  sunca. Maj se u svoj svojoj lepoti prostirao s druge strane stakla na koje su se naslanjali grozdovi crvenih petunija i jedna je znatiželjna pčela uporno pokušavala da uđe i proba nektar sa njih. Za trenutak je poželela da otvori prozor i pusti je unutra da bi imala s kim da popriča. Prazne klupe su je nemo gledale, slike znamenitih pisaca na zidu pored table su ćutke čekale  još jedno zvono za kraj časa. Sela je na zelenu rasklimanu stolicu, otvorila svoju torbu i izvadila njihov godišnjak, požutelih korica. Sačinili su ga uz mnogo muke, u, sada, dalekim danima jednog isto ovako sunčanog maja. Otvorila je  nasumično i oči su joj sinule, obasjane vedrim sećanjem na  odeljenskog mangupa, Nikolu, koji joj se smešio i namigivao sa stranice. U protekle tri decenije njega je najčešće viđala od svih dvadeset četiri lica omiljene joj generacije , a kako i ne bi, kad je spadalo  koje joj  je četiri godine uveseljavalo odeljenje, postalo glumac, poznat, priznat i cenjen i sveprisutan  u svim mogućim medijima. Viđala ga je i tu, u varoši, s vremena na vreme, obilazio je majku, ali na godišnjice mature nije dolazio...

U paru s njim, na sledećoj strani, i u istoj klupi, dok su bili đaci, slika najomiljenijeg joj, kovrdžavog lika, Saleta, koji se retko javlja, ali kad to učini bude nasmejana dugo, dugo... Umeo je s gitarom, s golubovima na simsu ispod prozora, s devojčicama nije umeo baš, ali su one umele s njim, ali s maštom je najbolje umeo! Setila se maturske večeri, na koju je došao u izlizanim farmericama i kariranoj košulji,  popio dva piva, prišao mikrofonu i odrecitovao svoju pesmu za  jednu malu iz četvrtog dva, kod koje nije imao nikakve šanse...ali ga to nije obeshrabrilo, naprotiv! Setila se i njegovog izvinjenja  zbog tuče koju je započeo s  bubnjarem benda koji ih je zabavljao, jer je ovaj dosađivao i bio nepristojan prema konobarici... Radi  za neku  televizijsku stanicu u prestonici kao snimatelj, i povremeno dolazi u njen komšiluk, da vidi sina. Poslednji put kad ga je srela, zagrlio je kao rod najrođeniji i rekao :,, Vi nikad nećete ostariti!“ Ali ni danas , kao ni pre deset godina, nije došao na prozivku.

Osvrnula se po učionici, na trenutak  izmeštenog doživljaja stvarnosti.  Tamo, u poslednjoj klupi do prozora sedele su Milena i Milena. MM, tako su ih zvali. Jedna crvenokosa, pegava, plavih očiju i večito nasmejana. Druga, ozbiljna, crnka, odmerenih pokreta, genije za matematiku, deli znanje sada američkoj deci na nekoj njihovoj visokoj školi. Pegavica se bavila košarkom, osvajala medalje,  sve dok joj u jednoj utakmici neka protivnica nije stala na stopaloi polomila ga... Sada je negde u Sloveniji, radi kao trener, u školici za decu s posebnim potrebama.

Tamo, u drugoj klupi do vrata, sedelo je dvoje najzaljubljenijih u celoj školi. Vladimir i Milica. Zabavljali su se još od osmog razreda.  Punih devet godina, sve do kraja studija. A onda su se razišli, i nastavili život na dva različita kraja sveta- on u Rusiji na gradilištima negde u ledenim bespućima Sibira, ona u  Maroku, kao supruga abasadora. Iza njih je sedeo, uvek sam, namršten i prepametan, Lazar. On nikad nije ni bio dete, rodio se sa 35 godina...Čula je da je u poslednjem ratu spasio druga sigurne smrti, noseći ga na leđima par kilometara...posle  je dao otkaz na službu u vojsci, napravio nekakvu utvrđenu kolibu negde u neprohodima Bosne i izolovao se od sveta...

U prvoj klupi do katedre sedele su sestre Popović. Bliznakinje koje ni majka često nije razlikovala. Dobre vile odeljenja. Zadrhtala joj je brada i kanula suza na korice dnevnika. Dve godine posle mature, jedna je poginula u saobraćajnoj nesreći pri povratku s mora, a druga se zamonašila posle sestrine smrti. Plakala je zbog obe. Učionica se napunila duhovima dragih lica, a  ona je, misleći o svakom od njih, počela da shvata da  niko neće doći na današnju prozivku, jer su skoro svi u nekom inostranstvu ili izgnanstvu. Iznuđenom, ili dobrovoljnom. „Drago moje četvrto jedan“, izgovorila je,gledajući u godišnjak, „ čuvajte se, i čuvajte jedni druge, gde god da ste. I ako se ne vidimo više u ovoj učionici,  znam da znate da sam od svih kojima sam bila razredna, za vas uvek imala zagrljaj više. Uvek ću...“ Reski zvuk električnog zvona sa hodnika presekao je u pola rečenice, pa je zastala,  kao da se budi iz sna, i zbunjeno se nasmešila na podignute obrve mlade  čistačice koja je stajala na vratima učionice i gledala je s neskrivenim žaljenjem. Uzela je dnevnik i  svoju tašnu, okrenula se ka praznim klupama i šeretski namignula,„ Vidimo se deco, na sledećoj prozivci!“