Zaborav

Zaboravio sam. Sve. Svaki naš detalj. Tvoje prste na nogama, sa uvek perfektno sređenim noktima, boje srednje sušene pršute, koju sam ti stavljao na tanko isečenu krišku hleba, preko sira koji se razvlačio između ruke i usta, kao mi na krevetu. Zaboravio sam tvoje mišiće na listovima koje si dobila na poklon od svih naših šetnji. Tvoje kukove koji su, dok hodaš, pravili kosinu donjeg dela haljine. U milimetar i u delić sekunde, čas na jednu, čas na drugu stranu. Tvoj struk i njegovu savršenu liniju koju je remetio pupak. Svojim savršenstvom.

Zaboravio sam tvoje prste na rukama, njihovu dužinu, i to kako su postajali nevidljivi u mojim dlanovima. Kako si volela da ih sakriješ tamo. U linije života na njima. Naše osmehe koji su prestajali to da budu samo onda kada bi se spojili. Fizički. Kada bi počinjali da se zovu poljubac. Zaboravio sam tvoja ramena koja su nestajala pod mojim šakama. Te naše kompatibilne kože... Sve sam zaboravio. Baš sve. Svaki detalj. I uvek ponovo zaboravim. Kada dođe leto. Vrelo. Kada sam mokar u svom zaboravu. Bez tvog znoja. Zaboravljenog.

Goran Stojičić