Zagrljaj

Mada je klima uređaj održavao u kolima osvežavajuću temperaturu, Petar se sve vreme preznojavao. Mučio se. Bio je jedina osoba u kolima, a nije putovao sam! Sa njim je putovao i osećaj krivice koji ga je razjedao, koji je rastao što se više približavao onima koje je izdao. Nije ni sanjao da će mu povratak tako teško pasti. Pre dvadeset godina je ostavio ženu sa detetom i pošao trbuhom za kruhom. Bilo je to vreme gladi i nemaštine, pa je jedino rešenje video u odlasku preko grane. Dobro se sećao tog jutra. Poljubio je sina koji je spavao u krevecu, i, krijući nesiguran pogled, zagrlio Maru, koje ga je stezala rukama kao da će ga tako vezati za sebe. To mu je bilo najteže i najduže putovanje u životu. Autobus je bio pun ljudi koji su, kao i on, najvrednije ostavili u svom domu, da bi imali kome da se vrate.  Petar je ćutao sve vreme. Ni san mu nije pomogao, čim bi sklopio oči, video је  ono što je želeo da izbaci iz svoje glave.

U početku se redovno javljao, i redovno slao devize, ali je vreme polako gasilo njegovo sećanje na težak život u Srbiji… Teški poslovi su od njega stvorili drugog čoveka, koji je polako  kidao sve niti koji su ga vezivale za Maru, za dete, za rodni grad. Posle tri godine došao je u Beograd  da bi se razveo. To je bio jedini način da dobije papire. Mara je to prihvatila kao nužnost, pa se Petar ubrzo vratio u Nemačku, oženio se Gertrudom i dobio nemačko državljanstvo. Od tada je za njega počeo drugi život.  Prestao je da se javlja Mari, prestao je da misli o detetu, samo bi im, ponekad, poslao dovoljno novca da umiri svoju savest. Sa Gertrudom  je imao sve, posao, stan, stabilan i miran život, pa je njegov konto u banci rastao, rastao, i uspavljivao njegovu savest. Danas je Petar uživao u statusu dobro situiranog muškarca, dobro situiranog i “dobro” bolesnog! Lekari su mu dali još nekoliko meseci života, pa se spakovao i, ne poljubivši Gertrudu na rastanku, pošao tamo gde je rođen, gde je živeo svoje najsiromašnije i najlepše godine,  tamo gde se najlepše umire! Gde se plače za pokojnikom i kada suza nije dostojan, ni najmanje…

Razmišljao je o Pavlu, pamti samo njegov nevin pogled i neskrivenu dečju radost kada mu je doneo velikog, plišanog medu! Sada se plašio tog pogleda! Plašio se da se pojavi pred ponosnim mladim čovekom koji ima pravo da mu pljune u lice. Ali, bolest koju nosi u sebi činila ga je spremnim na poniženje, na kajanje, na suze pročišćenja, na sve što bi bar na trenutak probudilo osećanje ljudskosti u njemu… Svako dođe na red, i bogataš i siromah! Pare je zaradio, ali je izgubio nešto vrednije… Porodicu! Uspomene! Sećanje na prve Pavlove zubiće, na njegov smeh, na njegov prvi korak, polazak u školu, momkovanje, zaljubljivanje… Sada je čeznuo da zagrli mladog čoveka nevinog pogleda, koji je rastao uz bol, uz ono što mu je otac ostavio!

Mada je mislio da se za ovih dvadeset godina rešio emocija, da ga više ništa ne može naterati na suze, zaplakao je… Vozio je i plakao, u jednom trenutku poželeo je da skrene sa auto-puta i zakuca se u metalni stub, da preduhitri ono što ga čeka.  Ali, kao i pre dvadeset godina, imao je svoj cilj. Duboko je uzdahnuo, obrisao suze i znoj sa čela, i skrenuo ka prvom motelu. Dugo mu je trebalo da se smiri, da prevari misli koje su mu terale suze na oči... Izašao je iz novog, sivog, metalik  mercedesa i uputio se ka prvom slobodnoim stolu. Osetio je radoznale poglede na svom potiljku, ali nije osećao nikakvo samozadovoljstvo. Samo je on znao kakva je olupina od čoveka izašla iz sivog mercedesa G 550 AMG. Naručio je piće i ponovo zaplovio sećanjem. Nijednu ženu nije voleo kao Maru! Samo je s njom živeo, sve ostalo je bilo kalemljenje na pogrešne, nerodne grane. Ceo njegov život se sveo na tri godine sa Marom, i plod njihove ljubavi, koji mu je sada vlažio oči, cepao dušu, budio poslednje uspavano zrno savesti. Sve drugo nije bilo vredno pomena. Čak ni novac koji je zaradio, koji mu je lako  prevario dušu. Obmanuo ga! Zaveo! Novac je potrošio Petra Dubonjca! Sada je bogat, sam, i bolestan… Zaboravivši na naručeno  piće, ustao je od stola i pošao ka kolima. Želeo je da što pre stigne u Beograd. Da sve što je propustio u životu nadoknadi jednim zagrljajem. Kao nevidljiva nit, ka Beogradu ga je vukla  njegova jedina  želja, da zagrli Pavla i Maru… 

Bratislav Rosandić