Zašto mesec plače

Još jednom se ranjeno sunce, ostavljajući krvave tragove po nebu, vraćalo u bele oblake na drugoj strani stvarnosti, da se okrepi od borbe. Vukla je Luna svoju umršenu kosu i razbijene udove po prašini koja se mešala sa suzama. Još jedna bitka je okončana. Štitovi iskrivljeni, telo ranjeno, duša još pokušava da diše. Od svite saboraca nije ostalo ništa. Svi su pali. Jedino je sunce još žalilo potrošen dan kao i ona. Još jednom je želja za slobodom uzela svoj danak. Misao je ostala ista. Jednom, kada bude gotovo, smiriće se. Ako ikada bude gotovo.

Pod krovom je čekao Mir. Kada je vide na vratima zagrli je snagom koja je zadrža da potpuno ne izgubi svoju. Uze je u ruke i odnese pod jak mlaz čiste vode da opere krv i prašinu. Satima je bila pod vodom. Skidala je sa sebe želje, nadanja i zablude da je došao kraj osvajanjima. Zatvorenih očiju puštala je da je Mir okupa. Tek napola opuštenih mišića i skinute kože na delovima koji se nisu mogli oprati, položi je u krevet.

-Spavaj sada.- Reče i zatvori vrata za sobom.

Dvadeset devet dana je spavala. Dvadeset devet dana je vraćala krv u telo i sastavljala delove misli koji su razbijeni na oštre komade pretili da izađu iz nje i odu zauvek. Dvadeset devet smrti je sahranila u snu i svaku ožalila sa po jednom suzom iz levog i još jednom iz desnog oka. Jednom je ožalila, drugom ponovo rodila. Tridesetog dana je ustala iz kreveta. Mir je čekao.

Prva jutra nakon oporavka su bila najlepša. Mir je uvek donosio po šolju čaja i vruće kifle, po jedan sveže ubrani cvet u staklenoj vazi i komad nekog voća na tanjiru. Uvek je bio komad, nikada ceo plod. Čekao je da potraži još, to bi mu bio znak da se oporavlja. Dvadeset devet dana bi ćutala i hranila telo sve dok na koži ne bi ostali samo ožiljci. Samo uspomene iz borbe. Narednih dvadeset devet bi pričala. O mislima dok je borba trajala, o oblacima koji bi je pratili, o suncu koje bi krvarilo zajedno sa njom. Pričala je o detaljima, o neprijateljima, o prijateljima. Bilo je i jednih i drugih, uvek. Isto koliko joj je trebalo da ponovo sastavi telo, trebalo je i da ponovo sastavi dušu. Po tačno dvadeset devet dana za svako ponovno rađanje i dostizanje svoje pune veličine i snage. Tačno toliko bi bila u rukama koje bi je izlečile baš svaki put. Mir je razumeo njenu borbu i nije je nikada odgovarao od nje. To koliko je uzaludna bila bespotrebno je naglašavati, čak i njoj. Znala je to. Ali bi njena priroda uvek nadjačala razum.

Spremio joj je popravljene mačeve i oklope, spakovao malo hrane za telo i nekoliko rečenica da joj čuva srce. Po prvi put tog jutra rastajući se od njega na vratima, negde oko dvadeset devetog stepenika, silazeći ponovo na zemlju u borbu, zastala je i okrenula se ka njemu.

-Zanimljivo je da te nikada nisam pitala kako se zoveš, hoćeš li mi sada reći?

Videla je kroz maglu koja se spuštala ka zemlji da je probao da joj odgovori, ali ga više nije čula od buke već otpočete borbe. Ne mari, pitaće ga kada se bude vratila. Ako se vrati.

A Mir je već znao da se bliži kraj ratovanja. Onda kada počne da se pita, naćiće ga. Rekao je još, više za sebe.

-Mala moja Luna, kada budeš saznala, pobedićeš u svim svojim bitkama, odjednom. Do tada, čekaću te!