Zelena (prvi deo)

Ušla je u moj salon tog jutra, žustrim, odlučnim korakom, samo par minuta po otvaranju. Još nismo ni kafu popile, moja učenica Daca i ja, bio je utorak, dan u kojem ne zakazujem nikome, samo za lutajuće mušterije, kako mi frizeri to volimo da kažemo.  

–Može li jedno šišanje? - upitala je i sela u stolicu i pre odgovora. Daca me je pogledala upitno, a ja sam odmahnula glavom i ustala, čežnjivo gledajući nedopijenu kafu koja se hladila na stočiću. Pravilo broj jedan - prva mušterija u ovom danu mora da izađe zadovoljna iz salona. Time se daje smer utorku, danu za baksuze. Žena u stolici mi je bila sasvim nepoznata, prosede kose vezane u konjski rep, ali su mi njene čudesno zelene oči bile odnekud poznate.

–Kako želite da Vas ošišam?- nasmešila sam se njenom odrazu u ogledalu, a ona je povukla gumicu sa kose i pokazala mi Marizinu sliku iz nekog časopisa.

–Ovako. Kratko, sasvim kratko i posle toga želim da ofarbam kosu.

Pogledala sam je prilično začuđeno, imala je prilično kvalitetnu kosu, koja, bilo je vidljivo, nije oštećena nikakvim tretmanima, pogodnu za oblikovanje raznih frizura. Nisam  baš ljubitelj minimalizma, retke su žene koje umeju da nose tako malo kose na glavi i čijem licu to pristaje. No, želje prve mušterije su zapovest kojoj se ne protivureči. Samo sam se nasmešila i prebacila ogrtač preko njenih ramena. Makazice su zacvrkutale oko njenog lica, zatvorila je oči i blaženo se nasmešila. Nije ih otvarala sve dok nisam pitala: - Da li je dobro ovako, ili hoćete da skratim još malo, ovde, na vratu i zulufe?

–Samo još malo i biće OK. - rekla je zadovoljnim, tihim glasom i u očima su joj zaiskrile suze. Opet sam pomislila kako mi njene oči liče na neke oči koje sam poznavala, ali bilo mi je, iz nekog razloga neprijatno da pitam. Umesto toga, rekla sam: - U koju boju želite da Vas ofarbam?

Umesto odgovora, izvadila je iz male torbice jednu tubu i pružila mi je, bez reči. -Koja je ovo boja, imate li kutiju, volim da znam sa čim radim...

-Samo ti razmuti, kao bilo koju standardnu koju koristiš. - rekla je, prešavši spontano na Ti, i obrisala suzu u uglu oka. Pozvala sam Dacu da spremi boju i dopila hladni gutljaj kafe, namrštivši se. Ne volim mušterije sa misterijom. Ali, dobro, pomislila sam, nije ni prva ni poslednja koja ima neku posebnu želju. Uostalom, njena glava, njena kosa, njena boja. Njen izbor i šta se to mene tiče. Prepustila sam je Dacinim spretnim rukama, jer su u salon svratile majka i kćerka iz komšiluka da zakažu matursku frizuru za mesec dana i lice mi se razvedrilo, odmah. Maturske frizure su mi omiljene. Tih dana salon vrvi od mladih, veselih lica, pa se i ja podmladim. Sele smo i dobro proučile kataloge, ispričale se, mala je još bila neodlučna, pa sam joj predložila nekoliko ideja za frizuru, za koje sam bila sigurna da će pristajati njenom licu. Ispratila sam ih do ulice, svratila do kioska i pokupovala neke časopise i par listova dnevne štampe.

Kada sam ušla, videla sam Dacino nervozno mahanje rukom i zabrinuti pogled kojim me je pozivala da priđem. Spustila sam novine na sto i zagledala se u  nekoliko nijansi zelene boje, koja se pomaljala ispod toplog strujanja vazduha iz fena u Dacinoj ruci. Nepoznata žena se nasmejala, otkrivši savršen niz belih, dobro urađenih zuba. -Čemu to lice, to je samo boja...- izgovorila je, smejući se, - Ne zamerite mi što se smejem, znam, ovo je mali grad,  nema mnogo ekscentrika koji se farbaju u zeleno... Pogledala se još jednom u ogledalo, platila, ostavila napojnicu za Dacu i izašla iz salona, istim korakom kojim je i ušla, gazeći čvrsto, skoro vojnički. Pogledale smo se, Daca je slegnula ramenima i otišla da skuva još jednu kafu, a ja sam sela da prelistam novine. Onda su mi se oči prikovale za sliku  žene na trećoj strani, iznad koje je pisalo: "POZNATA SLIKARKA IZAŠLA SA ODSLUŽENJA PETNAESTOGODIŠNJE KAZNE ZA UBIVSTVO " i sa koje su me gledale iste one zelene oči koje su malopre izašle iz mog salona, uokvrene neobično kratkom kosom, obojenom u zeleno.