Zemljotres

Prvi put je osetila samo slabe drhtaje dok je u polu ležećem položaju gledala neku sapunicu na televizoru. Učinilo joj se da se krevet blago pomera, ali tada još uvek nije bila sigurna da li je to samo veliki kamion prošao ispod prozora ili je možda glavni glumac previše naglo skinuo svoju košulju. Iz druge sobe je odjekivala neka beznačajna rasprava dva brata, više se i ne seća tačno oko čega su se raspravljali ali misli da je to bilo oko toga ko će te večeri nameštati krevete. U par navrata je gotovo otvorila usta da prekine tu glupu svađu ali bi se baš u tom trenutku desila neka neodložna scena koju nije želela da pokvari vikanjem na decu. U momentu kada je glavna glumica priznavala majci da ne voli svog muža za koga je ova udala pod izgovorom dobrog i finansijski lagodnog života, trosed se ozbiljno zaljuljao. Ovog puta je bila sigurna da se nešto dešava te je, okrenuvši pogled prema njemu, koji je zadubljen u svoj lap top, namrštenog čela mrmljao nešto sebi u bradu, nemo tražila objašnjenje za ovo nestabilno tlo pod leđima, ali reakcije nije bilo. Iz druge sobe dopirala je do nje samo tišina.

-Momci??

-Molimo!!! - u jednom glasu se javiše neprijatelji po posteljini.

Shvatila je iz odgovora da još nisu u krevetu, te je odustala od ideje da ih plaši pitanjima o tome šta se to zatreslo, s obzirom da oni očigledno nisu osetili. Pomisli da je ipak nešto neobjašnjivo što i ne mora baš sada, dok se priča sa televizora raspetljava, da razmatra i otpetljava. Brozo se ponovo udubila u film lako zaboravljajući trenutni nemir oko drhtanja tla. Mnogo kasnije će, analizirajući to veče, shvatiti da je film ipak imao svoj uticaj na događaj.

Nisu se ni par kadra promenila kad je osetila da se čitava soba ljulja. Skočila je sa kreveta uverena da je u pitanju zemljotres dok je on tek podigao pogled na takvu njenu reakciju i, ne rekavši ništa, ponovo vratio pogled na monitor.

-Ma osećaš li ti išta čoveče, vidiš li da je zemljotres!

Na vratima od dečije sobe zaustavila se držeći se rukama za futer i tren pre nego da krene sa umirujućim rečenicama tipa „Ne bojte se“, „Tu sam“ ili „Ha, ko je za jedan zemljotres pre spavanja“, ukočila je polu otvorena usta ugledavši dečake koji su je sa nevericom gledali iz svojih kreveta, vidno ne shvatajući zašto mama leti po kući.

-Jel vi ništa niste osetili?

-Ne mama, šta je trebalo da osetimo? Što tako uplašeno izgledaš? Šta se dešava?

-Ne znam, učinilo mi se...., ma sigurna sam da se zgrada zaljuljala, kao da je zemljotres. Baš čudno.

Vratila se, mada ne mirnija, u dnevnu sobu. On se nije ni pomerio. Nije ni pitao o čemu se radi ili zašto je uznemirena. Nije ni očekivala da pita. Nikada i nije pitao.

Bilo je jasno da je problem bio u njoj. Sutra je to i potvrdila kod svog lekara. U narednim danima je došla i do uzroka. Anksioznost. Depresija. Strah. Par reči, njen čitav svet. Dobila je uput za psihoanalizu, ali se samo ljubazno zahvalila. Zna ona odlično šta se u njoj polomilo. Držala se koliko god je mogla. Lom je došao iznenada. Iako u prilično lošem stanju, ni jednog trenutka se nije pitala šta treba raditi. Znala je jedno jedino rešenje da sačuva sebe.

Tačno nedelju dana od zemljotresa spakovala je svoje stvari i uz pomoć prijatelja odselila sa decom. Lekove koje su joj prepisali je ostavila njemu. Napisala je na parčetu papira kako se piju po šemi, jedno "hvala" i jedno "volela sam te". Ionako je sve ostalo već toliko mnogo puta rekla. Nije čuo tada, zašto bi i sada.