Kratka priča

Septembar 1992.

Svet

Autor Milan Neđić

-----------------------

Beznađe, očaj...koje još reči mogu, a ima ih previše, opisati stanje nemoći. I tada, pohrlimo sebi u tami sobe, u skrivanju, u bekstvima ili poželimo sličnog. Da upućujemo iznova reči, da opisujemo stanje bedačenja koje traje i kome se ne vidi kraj.

Jedne večeri potegao sam malo više vinjaka, lјulјala mi se tavanica kao jarbol na oluji i znao sam da mi u takvom stanju nema izlaska iz kuće. Ako bih se nekako i domogao ulice, po svoj prilici osvanuo bih u nekoj rupi u društvu klošara, manijaka, pedofila, makroa, lopurda, kurveštija, i ostalog polusveta bez kojeg bi policijski poziv izgubio svaki smisao.

Slovo A

Amor Vincit Omnia.

Avo, joj joj.

Ave, G…. morituri salutant.

Ajde.

Slovo F

 Jutro me je zateklo tužnog, očajnog.

„Nisi mi poželeo laku noć. Nije lepo... Ja imam skriven život, otvorila sam ti vrata taman koliko je potrebno da ne pređemo granicu ... „

„Oprosti. Ne mogu da kontrolišem sebe. Tražim meru odnosa postojanja. Želim da pokažem da... „

„U redu je. Imam puno obaveza, rad sa ljudima. Znam da bi želeo da ti pišem  o ..., ali to traži vreme. A ti si ozbiljan, dubok, to traži pažnju. Tu sam, nikuda neću otići....“

..................

Na kraju, logično je zapitati se: da li je sve moralo da bude ovako? Da li sam mogao da izbegnem tu klopku koju sam – nehotice – sâm sebi smestio? Verovatno da jesam, da sam imao više pameti ili više sreće. Odnosno da nisam gradio kule u vazduhu, ne misleći da najpre treba napraviti čvrst temelj pa tek onda zidati i do neba ako treba.  

M.- odzvanjalo je u mojoj tišini iščekivanja. Hladni, sunčani zraci plesali su mi po licu. Nervozno, ne nije to. Više uzbuđenje, iščekivanje. To je bilo stanje koje je dostiglo zenit. Nanizani dani, radosno iščekivanje. Dim koji sam izbacivao plesao je oko senke koja se iscrtavala. Minuti su trajali kao večnost, ali to sam čekao. Tražio sam sebe u tom ogledalu...

M.- odzvanjalo je u poslednjoj tišini dok sam išekivao da pogled, okrenem u pravcu..., da ustanem, koračam, da ...

Sve je počelo onog vrelog junskog popodneva... –  kaže se na početku ove priče, i jednom se svakako moralo okončati, ne bi li moj život mogao ići dalje.

I to s mojim životom, sad je izgledalo ovako.

Autor Milan Neđić