Kratka priča

-Kako to misliš još nije gotovo?! -dreknuo je gradonačelnik.
-Žao nam je gradonačelniče, zaista nam je mnogo žao. -prebledeli čovek u odelu se gotovo mucajući izvinjavao.
-Alo, da li znaš da dolaze ovi sa televizije da snime kako sečem vrpcu i otvaram najmodernije bolničko odeljenje u Evropi?! -bes nije napuštao gradonačelnika.
-Znam, ali nažalost nismo uspeli da završimo. Radovi su tekli sporo zbog nekih neplaniranih problema sa radnicima, građeviskim materijalom... -pravdao se bledi.

Da, ta zgrada, ona je tu od kada pamtim. Kako je nema, kako mogu da mi kažu da nikada nije postojala? Ona, i one dve koje su stajale sa strane, levo i desno. Ne može da je nema i još da mi govore uz pokrete ruku da ja...

Svakog dana ne baš, ali jednom sedmično proklizim pored nje, ne moram ni da se okrenem da pogledam je, njen miris osetim i znam da je tu. I pretvaraju me u ludog,  smeju se iza leđa. I ponižen, ismejan pobegnem najdalje.

Sutradan su nas odveli kod istražnog sudije, da i on pridoda štogod sa svoje strane. Ukratko, bio je to zapravo razgovor gluvih sa unapred poznatim ishodom. Tip me je tako gledao kroz naočare ala Rip Kirbi kao da će svakog trena da skoči i da me me odalami. Može biti da, sledstveno svom pozivu, taj gospodin ima prefinjeno osećanje za pravdu i pravičnost, palo mi je na pamet usput, dok nam se sve više smešio zloglasni ce ze u Bačvanskoj. Zloglasna prdekana.

Vreli, umorni dani. Nije mi bilo ni do sebe, a tek do ostatka postojanja koje me okružuje, baš ni najmanje. Sklanjao sam se sa prvom vrelinom. U skrivanju tražio sam nešto, nešto što ću činiti, bilo šta iole smisleno, samo da nisam predmet, oblik, uspavano telo koje ponavlja rutinu iz dana u dan. Ustaje, odlazi, vraća se, leži, spava, ne postoji.

Nije to bilo buđenje, bio je to smak sveta. Mog sveta kome je Anđela bila središte, gravitaciona sila oko koje se vrti čitava vasiona. Čim sam otvorio oči, taj moj svet iščezao je kao da nikad nije ni postojao. Umesto moje skromne i, iz današnje perspektive gledano, u najvećoj meri bezbrižne mladalačke svakodnevnice, došao je račun za naplatu. Račun za ono sranje koje sam napravio ne znajući šta činim, a koje će sad skupo da me košta.  

Autor Milan Nedjić

Dozivali smo se ćutanjem na ivicama snova u arenama srca sa tragovima prolivene krvi pobeđenih  gladijatora u čeljustima zveri.

Ukrštale su se suze u molitvama himalajskih monaha sa bolom porodilja na obroncima Jerininog grada.

Nikome više nije važno saznanje o postanku sveta kao i pomračenje istog.

Slepošću uma tražimo jasnoću našeg srca.

Dobijamo pečat strastvenog ludila.

Dаni? Vrеmе! Skоrо zаbоrаvlјеni dаni, pоrоčni, prаzni, pоnеkаd divlјi. I vrеmе bеz mnоgо rаzmišlјаnjа, vrеmе kоје sе svоdilо nа trоšеnjе vrеmеnа. Nе zmаm pо čеmu bih pаmtiо tо vrеmе. Zbilја, ništа vаžnо, znаčајnо, ništа suštinski vаžnо, а vrеmе nоsilо је miris nеsrеćе. Kоgа је brigа. Мlаd, nеpоtrоšеnе snаgе, vulkаnskih strаsti. Sеćаm sе. Dа, sеćаm sе sа sеtоm, prеzirоm, sа tugоm, gаđеnjеm, pоmеšаnа оsеćаnjа.

Ema je uzela novac i nestala iza šanka. Potom je pojačala radio, „Dvesta dvojku“. Dobropoznati taktovi Azre i ustreptali glas Džonija Štulića preplavili su prostoriju:

Kako da ne mislim na sive eminencije
nevidljive ubojice
efikasnih ruku
kako da ne čujem njihove usne dok mi šapuću
ti si moj, ti si moj, ti si
moj...

Autor Miodrag Tasić