Kratka priča

Čar, čarati.
Začarati.
Očarati.

Krišom jedem ostatke dana. To je samo navika siromašnog deteta da se ništa ne sme baciti, jer je to krajnje nepoštovanje. Grickam to kao jabuku, kao snove. Ne spavam, ne da mi se.

Život biva sve čudniji. Da li je to zrelost, starost, neumoljivost stvarnosti, razotkrivanje zablude? Ne znam, ali i bol i lepota idu zajedno. Pusti apsurd koji sada tako jednostavno razumem.

Prаznо је pоsmаtrао nајvišu pоlicu u kаncеlаriјi. Оčimа је brојао tаčkе kао dа kоrаcimа prеlаzi sа јеdnоg dо drugоg krаја zidа. U uspаvаnim mislimа оdbrојаvао је prеоstаlо vrеmе dо krаја rаdnоg vrеmеnа sprеmаn dа, nајbržе štо mоžе, оbučе sе i ispаri.

„Dа li si čuо štа оn kаžе?“, prоbudi gа glаs, pоznаt glаs, glаs svаkоdnеvicе.

„Kо? Nеkо је... Kо је tо biо?“, zbunjеn, kао dа је silоm prоbuđеn, upitа. U trеnutku zаustаvi misао kоја је skоrо pоkrеnulа ustа u izgоvаrаnju slеdеćе rеčеnicе:

Rano bi ustajala, pa bi išla po bolničkim hodnicima, pevušeći neku pesmicu koje se sećala, povlačeći prstima nevidljive linije po zidovima. Sofija nije znala koliko tačno ima godina, niti gde se nalazi, kako je dospela u ovaj muzej voštanih figura, koju su neki zvali ludarom. Čekala je da se pojavi sunce, da sa nameštene bine objasni šta je dobro za narod, jer ona je bila vođa pokreta za prava građana, ona je bila važna, ona je bila reinkarnacija čuvene revolucionarke kojoj je zaboravila ime, pa je nadenula neko drugo; zove se Nadin! Da. To je lepo ime.

Još jedno obično jutro svanulo je nama neobičnima. Još jedna je noć zaspala, jer smo se mi probudili. Još jedan pokušaj moje nežnosti.

- Hajde, skuvaj nam kafu!

I još jednom tvoj drski pogled i pogani jezik koji se brzinom svetlosti udaljava od pameti.

- Ko te jebe…

- Ako je to pitanje onda odgovor znaš.

- Jutro je, a ono je futur, ova noć je perfekat.

Izrekao je to ne trepnuvši. Posle svih tih godina, lagano nogu pred nogu, duž zemunskog parka. Pokazala mu je Lafontenov spomenik. Iako stari Zemunac nije znao tu priču. U doba karantina krajem prošlog, ma šta prošlog, pretprošlog veka slavni pesnik zaustavio se sa svom svojom svitom u karantinu. Uvek je hladni Zapad štitio svoje ljude od čudnog i čulnog Istoka. Zemun je bio predvorje Raja ili Pakla, kako kome. Začudjeni Zemunci videvšu svu tu silu sobara, slugu, kuvara, konjušara koji su pratili slavnog pesnika pomisliše da je u njihovom gradu princ.

Mir. Samo je o miru razmišljao. Znao je da preteruje u poslu i da ni fizički ni mentalno nije mogao više da traje. Šta sada, razmišljao je, kako prekinuti zahuktali točak iluzije moći, slave, sticanja para? Izgledalo je da on više nije mogao da se zaustavi. Naravno, kao po pravilu, bilo je svega previše.

„Ne mogu više Mina...“, prošaputa ćerki koja je sedela preko puta njega, zavaljena u ogromnu fotelju.

„Šta ne možeš tata?“, iznenađeno upita ona spuštajući čašu vina na stočić.

Tiho se senka prikradala... Skoro da se ni disanje nije čulo, dresirana da sluša, po polumraku hodala je od kutka do kutka, prisluškivala je trudeći se da u svoju šuplju glavu zabeleži što više.

Stojim na milionitom stepeniku moga sna, koji se kao tepih prosuo pod mojim nogama, izgleda ravan, bez strmina, kao da sam istovremeno na samom vrhu planine i u njenom podnožju! Samo još sasvim malo i ja stižem do svog cilja. Međutim, ne osećam ni mrvu sreće niti ushićenje kojs se javilo prilikom prve jasne vizije moga sna. "Da, ja to mogu, osećam da mogu, pa makar ceo život utrošila na taj san, biće ostvaren", zapisano stoji u svesci, koju sam nazvala - Snovi!

- Dobar dan
- Dobar dan. Mi se znamo?
- Da išli smo zajedno u školu.
- Osnovnu ili?