Kratka priča

U salon sam ušao sav važan, iskezio se i nazvao Boga, ali, čini se da sam na prisutne ostavio prilično jadan utisak. Niko se nije okrenuo, niti dao bilo kakav znak da je registrovao moj dolazak.

Ipak, zadovoljno sam konstatovao da je baš lepo što nema gužve i što je, ako ne računamo četvrtastog tipa mrkog i opakog pogleda što su ga dve devojčice doterivale, – još samo jedna mušterija čekala pre mene na red za ulepšavanje.

- Tata, vidi šta mi je baka kupila! - uzviknula je  Nađa, trčeći mi u zagrljaj. U rukama je držala mali klavir, a oči su joj blistale od radosti, one čiste, iskrene, detinje. Podigao sam je sa poda i zavrteo, nismo se videli ceo vikend, koji je provela kod mojih roditelja, dok sam ja bio na putu.

- Malena, mnogo si mi nedostajala. - rekao sam, a moja majka se tužno smešila na vratima, unoseći Nađin ranac i trotinet. 

Kada mi dođeš u misli, ne dozvolim da odu. Dam im svoje prste i papir da počnu da dišu umesto mene, da bih ja mogla da prestanem.

Kao da si bio Nikad sve što možda nekad pročitaš, a možda pročitaš i Nikad. Jer, ti i onako ne znaš da čitaš kako sam napisala. Tvoje Nikad je uspelo da bude i moje, a da moje Sve zbog tvog Ništa i meni to isto bude .Oba su mi ništa! I ti si bio Ništa, ali sam ja u svojoj glavi Sve od tebe pravila.

Sedeo je na svom uobičajenom mestu zamračenog separea u jednom od dva lokala u koji je često zalazio posle uspešnog radnog dana. On je, naime, bio pisac, ali ne ma koji, već izuzetno nadaren, a samim tim i drugačiji od bilo kog poznatog ili anonimnog pisca sa ovih prostora. Doduše, on je to priznanje dobio od jednog kritičara, koji mu je, uzgred, bio i blizak prijatelj još sa studija, a koji se nikad nije upuštao u suviše duboke analize drugih ličnosti.

Bradu je oslonila na rame. Kosom je milovala vrat i glavu. Jagodicama prstiju leve ruke pritiskala je tačno tamo gde  budi strast. Svaki dodir jedan jecaj. Druga ruka. Detaše, martele, legato, con legno, spiccato. Drhtaj. Sve jače i jače, temperamentnije. Piccikato i  kraj. Ruka pada, glava se smiruje, disanje usporava. Čuje njegovo srce. Osmehuje mu se zadovoljno.

Autor Aleksandar Đukanović

Duboko sam udahnuo. Opijao me je taj proljećni vazduh. Osjećao sam sunce u očima. Osjećao sam zujanje u ušima. Grudi su se nadimale. Poslije onako ljute i hladne zime, ovo je bio dar. Sunce je granulo, bilo je relativno toplo, dan kao stvoren za šetnju. I bilo je vrijeme da protegnem ove moje noge, zaspale i željne malo lutanja.

„Izbоr nе pоstојi. Izbоr је nаmеtnutо lоšе rеšеnjе, uvеk i pо prаvilu izmеđu lоšе i lоšije оdlukе... Оn је prеvаrа slоbоdе, imаginаciја prаznоg umа, оn је...“, mrmlјао је Аlеksеј,mrmlјао u оbičnо, nеоbičnоm јutru, sаm sа sоbоm, pо prаvilu , uvеk је tаkо i bivаlо ili skоrо uvеk.

Eh, ali emotivno nezrela ličnost je već nešto drugo. To je opasna dijagnoza. To boli. Naročito ako bih to ponekad čuo iz Marininih usta. Uvila bi tu svoju pomisao u birane reči, kao da mi poklanja bombonjeru napunjenu otrovom. A od toga zbilja nema ništa gore.

Kad u njenom glasu osetim da u njoj tinja neko nezadovoljstvo, dođe mi da svisnem. Pokunjim se. Potonem. Niti znam kako da se odbranim od toga, niti umem nju da umirim. Onda dozivam Boga i pitam ga kako da se izborim s tim?

-Obrene, zete moj... Hvala ti za ovo! Doći će dan kada ću ti se za ovo odužiti. Za koju godinu, ako Marko ili Ljubiša budu hteli i ako ja budem do tada mogao da im sredim nešto, pošalji ih kod mene. – reče Jovan Obrenu, taj dan kada su se rastajali pre njegovog odlaska.