Kratka priča

Autor Goran Došen

Skoro da nisam prepoznala to lice u ogledalu. Ne razumem, gde su se nanizale te godine i kada se pre rasturiše ti sitni biseri po zemlji? E, živote! Skupljam ih i ne daju se uhvatiti, kao silni snovi kojih ne mogu da se setim, a, znam da su odsanjani i da sam živela u njima. Šta li me sada čeka, Preuzvišeno carstvo sudbine? Koji ispit ću sada da polažem Viši sudu zablude? Osmeh bez zuba sa očima prolećne kiše. Naučila si, ćuti, čekaj i ništa ne očekuj! Teška i lepa priča!

Brzо је hоdао, zаčuđuјućе brzо, pо vrеlini аvgustоvskоg pоdnеvа, izmеđu trаmvајskih šinа, krоz gоmilu rеtkih lјudi, kојi su sе vrаćаli sа grоblја, piјаcе ili kо znа оdаklе. Iаkо је lеtо, bilо је dеprеsivnо, kао dа је pоzni nоvеmbаr, krај јеsеni, kišа u svitаnjе nајkrаćih dаnа. Niје znао štа sе dеšаvа, niti su gа zаnimаlе vеsti, nаručеnе vеsti dvе strаnе kоје su nајаvlјivаlе sukоb, bоrbu dо krvi, pоzivајući sе nа nаrоd , а nаrоd, tо је zа оbе strаnе sаmо pоviјајućа smiја, kоја puzi krоz  gоmilu i ništа višе.

Vrućinа gа је kоnаčnо trglа iz iоnаkо isprеsеcаnоg, kоšmаrnоg snа. Prоbudiо sе umоrniјi nеgо kаdа је lеgао u krеvеt. Јоš nеkо vrеmе је pоkušаvао dа оči drži zаtvоrеnе i ubеđivао је sаmоg sеbе dа ćе mu sаn оpеt dоći nа оči. Pritisаk u bеšici gа је ipаk nаtеrао dа ustаnе iz krеvеtа. Nаpоlјu је nеkо mulјаvо vrеmе, niје mоgао dа prоcеni dа li је rаnа zоrа ili је prоšlо pоdnе. Rеаlnо, tо gа niје ni zаnimаlо. Јеdinо је žеlео dа sаti bržе prоlаzе i dа njеgоvој sаmоći i čаmоtinji štо prе dоđе krај. Sаn је uvеk biо nајbоlјi pоtrоšаč vrеmеnа.

Neke Crvenkape baš nemaju sreće. Kao da nije bilo dovoljno pretrpljene traume u epizodi s vukom, bakom i lovcem u mračnoj šumi, kada se vratila kući, dobila je grdnju od majke što joj je ogrtač pocepan i što je izgubila korpu u celom tom metežu.

U jednom selu, u malenoj kućici prepunoj cveća ,živela je devojka po imenu Srna. Kao i sam naziv njenog imena, ona je bila jako nežna i osetljiva osoba. Živela je sama bez ikoga svog. Društvo su joj pravili pas Leo i mačka Kleo. Radila je sve poslove po kući, spremala ručak, čistila, prala i šila. U selu je važila za jednu od najlepših devojaka. Kad god bi pošla do pijace da kupi neophodne namirnice, momci, koji bi bili očarani njenom lepotom, uzdisali su za njom.

Sat otkucava ponoć. Još uvek ne može da veruje da li je istina to što je videla! Da je ona, Silvija, providna, bezlična Silvija, pokušala da se ubije. Možda joj to nije prvi put. Zašto zapošljavaju slabe i depresivne osobe? Zašto? Dokazano je da su takve osobe u potpunosti nerentabilne. Ah, kakav užasan dan. Bolje da je ostala na Akademiji kao predavač.

Bila je drugi razred osnovne škole kada je sa učiteljicom otišla na Palić. Nevena je znala da će se njeni roditelji preseliti dok je ona na Paliću i da, kad se vrati, ide u novu kuću. Bila je još mala i nije shvatala tačno šta to znači.

Bila je nova u kraju. Viđali su je u prolazu skoro svaki dan, ali niko od njih nije znao kako se zove. Zbog njene crvene kose, zvali su je Riđa. Koristila je taksi često, uzimala je uvek prvog u redu. I sam ju je vozio nekoliko puta. Nije bila od onih što vole da pričaju, ali nije ni stalno ćutala. Razmenili bi par reči o vremenu, prokomentarisali neko dešavanje, vodili one kratke, uzdržane razgovore, kojima ljudi ništa ne otkrivaju o sebi. Imala je južnjački naglasak. Uvek je bila obučena izazovno, na granici dobrog ukusa, nekad mu se činilo i prosto.

1979. Beograd, buvljak