Čitalac – okovani Prometej

„Istina je da nema izvornog i neponovljivog, apsolutno novog pisanja ili ideje, već da pisac može samo da oponaša (mimesis) paradigme pisanja i književnosti koje su postojale ili već postoje i koje i same nisu izvorne. Odnos autor/pisanje nije više isti, autor ne stvara knjigu, ne prethodi joj. Život je taj koji oponaša knjigu, a knjiga je ’tkivo znakova, oponašanja koje je izgubljeno, neizmerno odgođeno’.“

Rolan Bart, Smrt autora

Dok je književna tradicija podrazumevala dejstvo dela na čitaoca, danas se odnos pisac-delo-čitalac shvata drugačije. Čitalac je taj koji, pored tumačenja, sam stvara značenje. On, kao pojedinačni plod mnogostrukosti i raznovrsnosti samog Života, postaje merilo književnosti. On u sebi koncentriše jezgro prvobitne ideje, a potom premešta i oblikuje njene elemente, shodno svojoj imaginaciji. Da li vas to pomalo plaši? Da li vas zbunjuje činjenica da samipišemo dela velike književnosti, da smo odgovorni za taj prodor estetskog u svakodnevni život?

Osećam da čitanje nikada nije bilo toliko slobodno i ograničavajuće istovremeno. Imamo mogućnost da izaberemo načine spoznavanja, potom da, ako se odlučimo za čitanje, izaberemo istorijsku putanju pisane reči, zatim da se emotivno približimo njenim tokovima i... Preostaje da dopustimo delu da deluje na nas, tj. da dopustimo sebi da se sopstvenim unutrašnjim snagama uhvatimo u koštac sa stvaranjem, pisanjem svakog pojedinačnog dela koje pročitamo.

Čitanje vidim kao ponovno ispisivanje znakova koje je neko već ispisao, a i neko pre njega. Gotovo kao da svi pišemo jednu veliku, zajedničku knjigu. I koliko imamo slobodu da izaberemo šta ćemo čitati/pisati, toliko imamo i svest o pročitanom, o mestu na kome je neko pre nas stao. Moramo nastaviti priču, tok, a naš se nastavak mora uklopiti u ono već pročitano/napisano. Ne sadržinski, već vrednosno i duhovno.

Moramo čitati/pisati više i bolje, uspinjati se na breg ideja, pročišćavati sebe stvaranjem, ne miriti se sa ravnicom prosečne književnosti. Danas, kada se po cenu smrti autora rodio čitalac, on treba da razazna, razgrne i razdvoji produkte rđavosti, materijalnosti i površnosti od svog sopstva, vizije, iskrenosti, da ih ne upija u sebe, ali da govori o njima. To je književnost, i tu je mesto gde se spoljašnji znaci stapaju sa stvaranjem, koje, veliko po sebi, postaje veće od trivijalnosti.

To je, osećam, jedini jemac za besmrtnost. To je današnja plemenitost. Pokušavanje da se, kako kaže Bart, vrati izgubljeno, da se Život, koji oponaša knjigu, uzdigne do tačke na kojoj se može živeti.

Jasna Rakićević