Dvoboj

Jedna stara hronika beleži događaj iz 1841. godine. Odigrao se u Minhenu u salonu jednog aristokrate. Na sedeljci je bilo nekoliko muškaraca i žena. Muškarci govore o politici, a žene ne obraćaju pažnju na njihov razgovor osim jedne. Elene Vespuči… ona je čula kada je mladi bavarski oficir rekao: „Italijani su lenji. U ratu su velike kukavice.“
Elena, rođena Italijanka, ćerka firentinskog patricija Čezara Vespučija i direktni potomak slavnog moreplovca Ameriga Vespučija, se trgla. Rumenilo joj je oblilo lice. Nije mogla da otrpi uvredu. Okrenula se i prišla oficiru.
–Gospodine, čula sam nimalo lepo mišljenje o Italijanima. Umeju oni da se bore i to dobro! Sigurna sam da se nijedna njihova žena ne bi uplašila dvoboja sa oficirom kao što ste vi! - namerno je to govorila da je svi čuju i to glasno. Gosti su se zaprepašćeno okrenuli. Mladi oficir se u prvi mah zbunio, ali se brzo pribrao i odgovorio:
–Žao mi je što ne mogu da vas izazovem na dvoboj jer ste žena, a žene nisu vične oružju ! Zato zaboravimo…
–Ni govora ! – ostala je uporna Firentinka, - Gospodine kapetane, ja vas pozivam na dvoboj ! Ako ne pristanete, znači niste govorili po čistoj savesti.

Sa kapetanovog lica nestalo je osmeha, a nije imao više kud. Morao je da prihvati izazov. Određeni su svedoci i izabrano oružje. Dvoboj revolverima zakazan je sutradan ujutru u šest sati na Ševinoj poljani izvan grada. Elena Vespuči se zatim pozdravila sa domaćinom i napustila sedeljku. Ostatak večeri protekao je u temi oko predstojećeg dvoboja između ugledne Firentinke i kapetana. Niko nikada nije čuo za megdan oružlem između žene i muškarca.

Eleni Vespuči često je pominjana u aristokratskim krugovima Evrope. Otac joj je pružio blagostanje i nadao se da će njegova ružna kći, zahvaljujući bogatstvu i patricijskom poreklu, naći muža. Godine su prolazile, Elena je zašla u tridesetu. Sve njene iluzije su propale. Nije htela da živi u očekivanju muža. Ponašala se slobodno. Potom dolazi u sukob sa porodicom i seli se u Pariz nastojeći da bude neprestano u centru pažnje… Ipak, ni tu se nije skrasila, odlazi u Ameriku gde prolazi daleko bolje i slavnije. U njenu čast su priređivane svečanosti, ručkovi, konjske trke. To je bilo ono za čim je žudela.

Ostaće zauvek tajna zašto je napustila Ameriku i vratila se u Evropu u Minhen. Tridesetsedmogodišnja aristokratkinja polako je izlazila iz mode… A, onda je došlo do dvoboja.

Na Ševinu poljanu je prvi stigao kapetan. Nekoliko minuta kasnije u kočijama se dovezla i Elena. Svedoci su ih već očekivali. Pokušali su da ih odvrate od dvoboja. Uzalud. Elena je bila uporna, a kapetan nije hteo da se izvini.

Sve se odvijalo po utvrđenom redu. Elena i oficir su prihvatili oružje i okrenutih leđa stali jedno uz drugo. Čekao se znak da svako krene u svom pravcu. Posle desetak koraka kapetan i Elena su se okrenuli licem u lice. Oficir je prvi podigao oružje i opalio. Svedocima je zastao dah…
Devojka je imala sreću – metak je pogodio u levu ruku. Jedan od svedoka je prišao da joj pomogne, ali ga je ona presekla ledenim pogledom.
–Hvala, nije potrebno, nastavimo!
Sada je bio red na nju da puca. Kapetan je stajao opušten. Bio je uveren da će devojčin hitac završiti ko zna gde.
Elena je polako podigla revolver. Poljanom se prolomio pucanj. Kapetan se uhvatio za grudi i zaneo. Sa nevericom je gledao u suparnika. Hteo je nešto da kaže, ali se srušio. Svedoci su pritrčali, mladi oficir bio je mrtav.

Istog dana Elena je napustila Minhen. Od tada je niko više nije video. Posle petnaest godina umrla je u Španiji. Bila je igumanija ženskog manastira.

Slobodan Osmokrović