Hej Sloveni…

Kada bih rekao:-ja sam vam najveći prijatelj kada sam i sam sebi najveći neprijatelj - ili kada bih rekao:-često sam sebi neprijatelj da bih vama bio prijatelj-, ili – često je potrebno da smo svi jedni drugima katkad neprijatelji ako kroz to neprijateljstvo otkrivamo njegovu nužnost i prolaznost zarad pravog prijateljstva i njegovih vrednosti kroz konsolidaciju, jer to ima mnogo dublje korene od onog „na prvu“,- kako bih bio shvaćen?

Ono što je danas najpotrebnije su nove vrednosti, a njima ništa ne teži. Stvaranje bez patnje nije pravo stvaranje, a pravo stvaranje patnju ujarmljuje i čini je robinjom u korist stvaranja novih vrednosti, jer stvaranje koje ne teži novim i nepostojećim vrednostima, obmanjuje sebe preslišavanjem stotinu puta otpevanih pesmica koje ne vode ničemu novom, boljem, nikakvoj promeni, dok se preživa već toliko puta žvakana hrana. Bol i preobražaji su potrebni da bi stvaralac nastao. Milozvučnije i divnije nove pesmice bi morali pevati ljudi, pa još i stvaraoci, da bi se naučili više radovati, ali tako da htenje i radost idu ruku pod ruku; radost zbog htenja i htenje u svakoj radosti; to oslobađa od bola i vodi samootkrivanju, samousavršavanju i novim vrednostima, jer stare vrednosti su toliko stare da su usahle i prestale biti vrednosti današnjem čoveku, a duhovna tromost i uškopljenost, nedostatak hrabrosti i vere u sebe, ne daju mu ni da se usudi a kamoli makne. Sitne misli i sitni trenuci radosti, primamljiviji su mu zbog svoje izvesnosti, bezazlenosti i proverenosti. Ali to su delići prošlosti i ne vode ničemu novom, pa se ovi mislioci sitnih misli, i uživaoci malih radosti, kao strvinari, kolju međusobno, komadajući i mrcvareći plen iz prošlosti, svojevremeno živ a sada samo lešina. Nekada orjentir, vodič zaparloženim putevima, danas ucrvljala mrcina u bespuću i pustinji današnjeg strvinarskog života. I dok se oni najkrvoločniji, najbalaviji, najaktivniji kolju oko lešine, i ostalima, iznemoglima, starima, slabima i suviše mladima, uvek se baci po koska, da imaju šta da glođu.

Podjarmljena, trpna marva je ona koja čeka, i sve dok čeka, marva je. Ono na šta čeka je tegleća marva koja ne vuče teret opštih i zajedničkih problema i uzroka patnje, već je natovarena raznim tuđim, osakaćenim mudrostima i pričama zarad obmanjivanja i dokopavanja vlasti ili bilo kakve moći, za šta joj je neophodna podrška trpne marve. Kada se plan ostvari, trpna marva nastavlja da trpi, a osakaćene kvazi-mudrosti su kao toalet-papir, iskorišćene u svoju svrhu i potom se odbacuju, od njih se ograđuje, priča se nova priča i koriste nove sakate mudrosti, a tegleća marva postaje vladajuća, pa su joj tada potrebne druge „mudrosti“, priče i pesme za održavanje status quo. Tako se čuva nepromenljivost opšteg sistema regresa. Ma od kakvih vrsta jedinki se sastojala, svaka tegleća marva uvek peva istu pesmu trpnoj marvi, pa kada se uz pomoć nje dokopa vlasti, onda peva pesmu primerenu vladajućoj marvi, i to onu istu koju je prethodna pevala.

Socijalna hijerarhija je grubo podeljena na najniži sloj (trpnu marvu) tretiran kao Stoka, srednji sloj-Tegleću marvu i vladajući sloj, Goveda, i kad i dokle god smo uključeni(a uslovljeni smo) u ovakav sistem, moramo pripasti jednoj od tri pomenute. Uglavnom smo Stoka. Pa čak i kada smo svesni a čekamo i trpimo, opet spadamo u stoku, osim ako se ne deklarišemo kao autsajderi, no to nam je teže i bolnije pa radije bivamo stoka, jer danas se lako uznapreduje do tegleće marve, a to je već veliki korak i put ka Vladajućim Govedima, pa nam je draže da ipak ostanemo u sistemu, pa ma kakav bio, jer kao autsajderi ili zagovarači kakve progresivne ideje, bivamo reducirani i sami.

Ima li progresivne ideje u Srbiji? Ima li bilo kakve ideje? Nema je već skoro četiri decenije, ne računajući one koje su se izjalovile zbog raznih vrsta tegleće marve i Vladajućih Goveda, po istom klišeu!

I tu bi legla još jedna gruba podela na(da ih tako nazovem) neo-sloveniste i neo-nacionaliste.

Kod neo-slovenista, zanemarujući neke sitne različitosti, postoji plemenita i autentična ideja o integraciji slovenskih naroda ili tačnije, svest o sumanutom razjedinjavanju i uspaljivanju nacionalističke mržnje među bratstvom, od strane kapitalističkih sila kojima je to pošlo za rukom pomoću nalaženja i gađanja u najslabiju, najstupidniju tačku raspirivanja različitosti i oživljavanja aveti istorije, prošlosti, na šta su se jadni balkanski narodi primili, podlegli i svi skupa stradali.(mislim na narod a ne na njihove „upravljače“ koji su profitirali na krvi, nesreći i komadanju-prodavanju, nekada slovenske teritorije). Neo-slovenisti nemaju jasnu viziju kako bi se slovenski narodi opet ujedinili u bratstvo, ali imaju svest o tome da nijednom od Vladajućih Goveda sadašnjih slovenskih državica nije u interesu da se to desi, jer dok su jadne i male, Vladajuća Goveda lako i bez straha od kazne za zločine koje čine, piju krv svom narodu koji smatraju Stokom, opravdani i oprani od „sveta“. Dok narod srpski, crnogorski, makedonski, hrvatski, slovenački, bosanski strada a njihove se vođe u kapitalizmu bogate, uzrokujući stanje prebogatih i umirućih od gladi, sve je opravdano u očima Evrope i Amerike.

I ma koliko sama ideja o ponovnom „jedinstvu“ bila utopistička(a zapravo je samo sputana spoljnom imperijalističko-kapitalističkom, i unutrašnjom-negativnonacionalističkom silom), njoj su dosledni i tu se nalaze oni najhumaniji, najsvesniji i najbolji ljudi. Kod njih još postoji hrabrost, ljubav, volja i zdrava snaga!  

Druga polovina su neo-nacionalisti. U svakoj od šest bednih država, ima ih, i svi imaju svoje priče i razloge da opravdaju zašto su „TO“. Svi ti razlozi i priče se, naravno, međusobno kose ili odbijaju tačno onoliko koliko je potrebno za željeni konflikt i održavanje nacionalne različitosti i mržnje, takozvanih „Aveti prošlosti“. Kod njih nema ljubavi bez ovih oživljenih aveti koje, dok god su žive, živeće i međusobna mržnja i besciljnost, u svačiju korist osim u korist naroda koji je neguje npr. četništvom i ustaštvom, misleći da se samo tako iz pepela opet može izgraditi ili sačuvati nacionalni identitet, umesto da se pusti da leševi satrunu. Ne! Srbi odavno glođu bačenu kosku zvanu „četništvo“, Hrvati, „ustaštvo“, i kao i svim besnim psima, teško je oteti im je iz čeljusti. Krvoločni su i vole da se kolju. To je jasno. To se zna. A kada im se smuči od smrada lešina četnika i ustaša, tu je Brozov leš da se njime i na njemu opravda sumanuti haos, gnev i mržnja.

Nema ljubavi u ovim neo-nacionalistima, dok zveckaju mačevima i buzdovanima kosovskog boja, bez Hrebeljanovića, Brankovića i Obilića, jer to oružje starih heroja nema moć u današnjem svetu koji nas mrzi, ali ne onoliko koliko smo mi u stanju da se međusobno mrzimo, pa sve da nam je dopušteno, ne sumnjam da bi se klali slađe no ikada.

Kukasti krstovi su u našim devastiranim slovenskim zemljama, cvetići u odnosu na petokraku ozloglašenu od strane crnomantijaških sluta koje sve i samo hoće, još, još...i nikada im nije dosta, tipično za parazite. Sada hoće Teslin prah. U decu su se već „uvukli“, još ne potpuno, no biće i toga u praksi, samo ako im se da za pravo, kao što se i čini.

Loš nacionalizam(jer neosporno je da postoji i dobar ako omogućava prelazni stadijum u ono što je od prosperitetnog značaja za određenu naciju i bez patološkog usuda za nacionalni identitet u prošlosti a bez budućnosti i snalaženja u datom trenutku), pretrpan je gomilom informacija kojima se bori protiv svoje nemoćne situacije, ne rešavajući problem u kojem logičko mišljenje igra glavnu ulogu. U suprotstavljanju svetu, one nisu od značaja, a od ovakvog nacionalizma profitiraju samo mantijaši i vlast.

Kukastim krstovima pokušavaju ojađeni nacionalisti da prkose svetu i svemu, ne znajući koliko im time idu niz dlaku, jer i kapitalizam je upravo pod plaštom kukastog krsta. Petokraka je „prst u oko“ ako već žele nekom da „ga zabiju“. No, opijeni mržnjom i isceđeni psećim životom i nepravdom, više nisu u stanju da stvari jasno sagledaju a kamoli nešto stvore, jer stvaranje, konstruktivnost i mržnja nikada nisu išli zajedno.

I uvek sve deluje tako prosto, samo kada bi svi...svi... A u tome „SVI“ je zapravo i najveći problem...

Igor Rajović