Kafići – savremena pozorišta

Pitam se iz dana u dan zašto sve manje ljudi posećuje pozorišta, bioskope, umetničke galerije, izložbene prostore, muzeje, biblioteke, pesničke večeri i domove kulture, a zašto ih sve više odlazi u kafiće, restorane, pivnice i noćne klubove. Probaću ovakvo stanje objasniti stanjem svesti. Naime, uvek je lakše, po prirodi stvari ili, pak, linijom manjeg otpora, ne razmišljati ni o čemu. Već i sam ulazak u jednu od navedenih institucija kulture podrazumeva razmišljanje. Ma i ne mora podrazumevati baš to, ali, znate, ako ništa, ono se barem na tim mestima ljudi moraju pretvarati da razmišljaju. E, tu nailazimo na prepreku. Pa čekaj, neću valjda ja, koji nikada ni o čemu ne mislim, biti sada primoran ići na neku predstavu, odgledati neki film, pročitati neku knjigu, sresti se (ne daj Bože!) s kakvim kulturnim, načitanim, prosvećenim i elokventnim ljudima? Šok!

Otpor prema svemu onome što nosi epitet kulturno i načitano, postalo je cool. Dičiti se time da za života nisi pročitao nijednu knjigu, pogledao nijednu izložbu ili posetio određeni kulturni događaj, postalo je in. Namerno upotrebljavam ove moderne izraze, koji nam dolaze, pogodite odakle, s asfalta i iz kafića. Tužno je to sve. Bolje reći, otužno. Jerako danas osetite potrebu da s ljudskim stvorom na kafi porazgovarate o umetnosti npr, gledaće vas u najmanju ruku bledo. Onda jednostavno i ne počinjete. Hteli ili ne hteli, ubrzo sebe uhvatite kako pričate o modnim trendovima, brendovima, bendovima i čemu sve ne modernom; stomak vam se prevrće od muke, al' šta ćete, morate se uklopiti u „propadajuću“ većinu. Ukoliko se ne pokušate adaptirati, ispadate budala, čudno vas gledaju, podsmevaju se i pružaju jasne znakove neodobravanja (priča se mora preusmeriti da bi bila interesantna i razumljiva većini). Avaj!

Šta ćemo od silnih razonoda, zabava, žurki? Gde nas to sve može odvesti? Kažemo da nam je  lepo tako. Ma vraga lepo. Kao zauzdani konji srljamo u podzemne prostore u kojima se opija, drogira, skače, njače... Odmah pored tog kluba ili kafića stoji muzej, zdrav i prav. Ne primećuje ga niko. Pored njega biblioteka. Šta? Biblioteka? Šta je to? Pored biblioteke bioskop. Hm... Nije li to ono što se nekada nazivalo kino? Pored kina pozorište. Ma, šta će nam pozorište, imamo mi dobru predstavu i ovde, u zadimljenom i zagušenom prostoru. Ovo je svest, tačnije nesvest 90% ljudi na Zemaljskoj kugli. Ubeđena sam, 90% njih, ni manje ni više. Rasulo.

Na kafu se danas poziva da bi se što bolje tračalo, jer što ima manje okupljenih, to ima više onih koje će biti predmet ogovaranja. Na kafu se zove i da bi dve drugarice pričale o ljubavnim problemima, novim parfemima, željenim amblemima; sve prazna priča od koje glava zaboli u roku od odmah. Ukoliko se ponekad, uz pivo, naravno, provuče kakav govor o najpoželjnijem glumcu, uspeli smo, barem smo blizu filma. Uzaludno traćenje i svojih i tuđih života. Kafići su prepuni, glave prazne, srca preprazna. Hajde, molim vas, probajte, barem probajte posetiti neki kulturno-umetnički događaj. Videćete, ništa ne boli.

Slađana Golijanin