Foto: 
jayneandd

Kvantna mehanika i ostali drugari

Početkom prošlog veka, slika sveta bila je jednostavna. Kao švajcarski sir, ovaj, sat... Svemir smo mogli posmatrati kao mašinu koju je u pogon pustio Tvorac ili je tako nastao slučajno, svejedno. U oba pogleda na svet može da se veruje ili ne, no zakoni prirode su, nezavisno od toga, nedvosmisleni i daju predodređenu sliku budućnosti. Tada je lord Kelvin sa mesta predsednika Kraljevskog društva u Londonu govorio kako fizika nije više zanimljiva nauka, ako se nešto novo pronađe, to će biti samo precizniji načini merenja. Isti je tvrdio da Sunce ne može biti starije od 20 miliona godina, što je na osnovu tadašnje nauke bilo logično – lopta te veličine bi se ohladila, a tada se nije znalo za nuklearne reakcije.

Onda je revolucija krenula oko nekih uzgrednih zapažanja. Maks Plank je “privremeno“ uveo kvant kao najmanju moguću jedinicu zračenja, da bi objasnio zračenje crnog tela. Danas je moderno pričati o „kvantnom skoku“, bila je čak konferencija o politici i ekonomiji sa tim nazivom. Tako zvuči fensi, a manje obaveštenom narodu se takav skok predstavlja kao nešto epohalno. Zapravo je stvar obrnuta – kvantni skok je nešto najmanje što može da postoji u prirodi. Ali, isti se obavlja u potpunosti (i praktično trenutno!), nema međustanja. Ne može se biti malo trudan. A to je ipak lekcija koju naši kvantni skakači teško prihvataju.

Nećemo ovde ulaziti u istorijat i detalje kvantne fizike, samo ćemo reći da se došlo do fundamentalno neodređene slike sveta koji zavisi od oka posmatrača. To je navelo Ajnštajna na čuvene reči – ja želim da Mesec bude tamo i kada ga ne gledam. Bio je to komentar najpoznatije Kopenhaške interpretacije. Međutim, postoje i druga viđenja kvantnog sveta.

Prema Kopenhaškoj interpretaciji, različita stanja predmeta istovremeno postoje. Čuvena Šredingerova mačka je istovremeno živa i mrtva, dok se merenjem ne utvrdi šta je od ta dva. Ali ko može da meri? Samo čovek? Ili možda i miš ili insekt koji je u istoj prostoriji?! Zbog toga postoji i interpretacija paralelnih svetova – svakom “odlukom“ priroda se cepa na dva svemira – u jednom se dogodilo jedno, a u drugome drugo. Ovi svetovi mogu biti veoma slični, da se razlika ne može primetiti, no verovatno ima mnogo veoma različitih, u kojima bi život bio nezamisliv. Međutim, mogući su i svetovi koji su dosta slični, sa sličnom planetom Zemljom i istim prirodnim zakonima. Ali u njima su Nemci dobili Drugi svetski rat ili su Srbi pobedili na Marici (Kosovska bitka je prema ovoj imala drugorazredni značaj), pa ušli u Carigrad i dalje u Malu Aziju...

A izvesni Ron Garet je dokazao iz kvantne mehanike kako svet u stvari ne postoji. On je programer u Guglu, pa kome ćemo verovati, ako ne njemu (klip The Quantum Conspiracy).

Videli smo kako je priroda luđa od mašte ljudi, ali to nije sve. Rekosmo kako je nekad postojala mehanička slika sveta. I ona je praktično nestala. Znači li to da je u pravu svaki new age sanjar? Pa, teško... Tvorac kvatne elektrodinamike Ričard Fajnman je rekao kako niko ne može razumeti kvantnu mehaniku. Niko, pa ni on. To znači da se ništa ne može pouzdano tvrditi kada se ista interpretira, ali se ne može ni isključiti. Ostaje ljudima da u nešto veruju ili ne, ili da celu stvar ignorišu, makar što se tiče tumačenja. Računari i smartfoni će i dalje raditi, poštujući zakone kvantne mehanike.

Međutim, nije samo fizika uzdrmala postojeću sliku sveta, nego i matematika, od koje bismo to najmanje očekivali. Kurt Gedel je dokazao da, ako krenemo od skupa aksioma, imaćemo uvek jedan izraz koji nećemo moći dokazati ni opovrgnuti primenom tih aksioma. Otkriće je dovelo do bure u naučnim i filozofskim krugovima. Ludvig Vintgenštajn je izvukao zaključak kako su teoreme samo jezičko-logički paradoks. No, ostaje nam da se pitamo – ako sa matematičkim teoremama ne možemo biti načisto, kakvu onda sigurnost možemo uopšte davati svim verskim, ideološkim ili političkim objašnjenjima sveta koji nas okružuje?!          

 

Komentari

Komentari