Mala knjiga o početku - 6

Mreže

„Kada je duša sretna, ceo svemir veseli sa s njom. Kada duša pati, ceo svemir pokušava da je uteši.“ Ukucala je te reči u svoj kompjuter, i sada se pitala gde da ih sačuva. Nije bila sigurna da li je to negde pročitala, ili je to sama smislila. Otvorila je folder za svojim pesmama i počela da ih otvara jednu po jednu. Zaista nisu bile loše. Nekako meke i prolazne, kao ovaj kasni, februarski sneg koji joj je uporno zasipao prozore. „Možda je poslednji ove godine“, pomislila je.

Pre nekoliko meseci, javio joj se davno zaboravljeni kolega sa fakulteta. Pitao je da li još piše pesme, on je otvorio izdavačku kuću  koja štampa samo poeziju. To je u životu stvarno tako, „kada duša pati, ceo svemir pokušava da je uteši“. Jelena mu je dala neke pesme koje je još pre deset godina napisala, on je u rekordnom roku izdao knjigu i, da sve bude najčudnije, odnekud su se stvorili i ljudi koji su to pokupovali. Sada je pripremala novu zbirku, a prva je već bila u ozbiljnoj konkurenciji za neku nagradu, javili su joj pre neki dan. To je tako. Kada ti se srce rascepa na komade, ceo svemir pokušava da te uteši i šalje ti nagrade, uspehe, ljubav... Ljubav svih, osim onog koji ti je potreban. Za tu ljubav moraš da se boriš. Ona se ne dobija na poklon.

„Baš sam zabrljala“, razmišljala je Jelena. Uspeh njene zbirke je svima doneo radost, osim njoj. To je bila trampa koju joj je Sudbina udelila, uspeh umesto njega. Verovatno će dobiti i tu nagradu. Mada, život joj je sada postao jednostavniji. Spavala je u svojoj radnoj sobi, dobila je tu privilegiju da ne mora, kao hiljade drugih žena u kojima je zgasnuo žar prema sopstvenim muževima, da se izvlači na glavobolju; ona se pravdala stvaralačkim zanosom, što je mnogo elegantnije. Pavle je bio ispunjen bezgraničnim razumevanjem.

Učinila je sve što je umela da smesti Jovana u neku fioku svog sećanja, odakle je neće uznemiravati. Ali nije išlo. On je uporno izlazio odatle i vraćao se na svoje mesto, u njeno srce. Njegov lik je ostao urezan na njenim kapcima.

Posle onog razgovora, kada je zvao sa planine, pobegao je još nekoliko stotina kilometara dalje, na more, u Crnu Goru. Sam, sa namerom da ostane tamo što je duže moguće. Sklonio je nju od sebe, ali sebe nije mogao od nje. Svaki put, kad bi noću prelazila Brankov most, njegova zgrada joj je svojim hladnim svetlima skupljala srce. A Pavle ju je, kao za inat, skoro svako veče izvodio po nekim restoranima u Zemunu i na reci, koji su bili s druge strane mosta. Zatim se tu stvorila i njegova sekretarica Vesna, koja je javila Maji kako je „direktor dozvolio da ona preuzme razgovore s Jelenom“ i sve ostalo što je potrebno da bi se priredilo to izdanje o njemu. Upetljala se u nešto iz čega nije umela da se izvuče. Uvek je loše lagala, a sada je trebalo da kaže Pavlu kako nikad više u životu ne želi da pređe Brankov most, njegovoj sekretarici kako nije u stanju ni da je gleda ni da je sluša, a Maji kako ne može da uradi nešto što joj je posao i od čega žive; a da pritom nikome ne otkrije istinu, jer bi istina mogla da ga uznemiri i omete ga u njegovoj borbi sa samim sobom. Uz sve to osećala se loše, jer joj je nedostajalo more. Jelena je svake godine početkom septembra odlazila da provede nekoliko dana u Herceg Novom, to joj  je punilo baterije za celu zimu. Ove godine to nije smela da učini, jer bi bila blizu njega, strašno blizu, a onda ne bi mogla da izdrži da ga ne potraži, u to je bila sigurna.

„Da sam mu se stvorila tamo, pobegao bi u Brazil“, pomislila je sa osmehom. Sada je padao sneg i on je bio u Beogradu, ili se skijao na Kopaoniku, ali to više nije imalo nikakve veze. Sada je samo nestrpljivo čekala da prođe vreme, nadajući se da će ono možda izbrisati njegov lik sa njenih kapaka.

Najgore je bilo dok je morala da se viđa s njegovom sekretaricom. Kad god su njih dve bile zajedno, on bi zvao Vesnu na svakih petnaestak minuta, najčešće bez nekog posebnog razloga. Od Jelene se sklonio, ali njena vibracija ga je i dalje vukla. Vesna je bila neko s kim je stalno komunicirao i preko nje je Jelenina vibaracija stizala do njega ne uključujući alarm. Vesna je isprva bila iznenađena tim njegovim bezrazložnim pozivima, ali je vrlo brzo sabrala dva i dva i shvatila šta se zbiva. Mnoge žene, a posebno žene slabog obrazovanja i jednostavnih želja, imaju neverovatnu sposobnost da pretvore u svoju korist čak i situacije i odnose koji su van njihovog poimanja. Vesni je njena intuicija odmah jasno poručila da nikada ne treba da kaže Jovanu kako je Jelena pored nje, već da pusti da ga te nevidljive struje vuku i cimaju, jer su njegove reakcije usmerene k njoj. Tako je nastao jedan perverzan, za Jelenu potpuno neprihvatljiv odnos. On je bio zaštićen blaženim neznanjem, a ona je sa svime morala da izlazi na kraj. Da je mogla da ga pogleda u oči, on bi shvatio sve, ne bi čak ništa morala ni da mu kaže, i sve bi se sredilo; ali nije mogla. Poneki put su se čuli telefonom, ali nije hteo da je vidi. I dalje je bežao od nje.

Spaslo ju je objavljivanje knjige. Rad na sledećoj zbirci, koji je objavljivanje prve povuklo za sobom, poslužio joj je kao opravdanje da se izvuče iz svega.

Ipak, na neki način osećala se obogaćenom zbog tog groznog iskustva. Posmatrajući Vesnu i slušajući od nje o Jovanocentričnom sistemu, shvatila je neke stvari koje su joj oduvek ležale ispred nosa, a ona ih nije videla. Pitagora je bio u pravu kada je tvrdio da je ceo svet trostruk. Kao što se čovek sastoji od tri različita elementa, sklopljena u jednu celinu - duha, duše i tela, tako je i prava istina trostruka i Božja reč je primenljiva trostruko - u duhu, u duši, ali i u telu. Tako je i njena Biblija otkrivala istine sveta duše, svojom simbolikom; sveta duha, svojom porukom; ali i sveta tela, materijalnog sveta, odnosima i likovima koji su u njoj opisani. Biblija je najveća psihološka studija ikada napisana, ali ona to nikad ranije nije primetila, jer je u svojoj površnosti verovala da bi za svete spise bilo ispod časti da budu primenljivi u materijalnoj svakodnevici.

Razmišljala je o svetu koji je Jovan stvorio, u njega se zarobio i  održavao ga svojom krvlju. On iz tog sveta ne bi mogao da izađe, on je bio njegovo središte, sve bi se raspalo. Mogao je samo da ga širi, kao što se ceo svemir neprekidno širi i raste. „Pravi, uspešni demijurg“, pomislila je. Ali kao što pravi Bog ima svoje sledbenike i svog Judu, ima ih i svaki dobar demijurg. Juda je bio najbolji Isusov učenik, njegov sekretar. Juda je bio najbolji, jer je hteo da postane kao On. Slušao je svaku Učiteljevu reč i pratio svaki Učiteljev pokret. Koristio je svoju inteligenciju i napredovao brže od ostalih. I bio je veran svom Učitelju, verniji od svih. Njega nikada nije mučila sumnja, kao Tomu, niti nesigurnosti, kao Petra, niti slabost, kao Luku. On je sledio i učio. Juda je bio miran, jer je imao jasan cilj i nepobedivog učitelja pred sobom. Dok je učitelj bio nepobediv. Ali, jednog dana, učitelj više nije izgledao onako, kako Juda vidi Učitelja, I Juda se zamislio. Njegovog učitelja su mučile neke brige, bio je nesiguran. A Juda je bio slep. On je video Isusa, sledio ga i poštovao, ali nikada nije ugledao Hrista. Slep za božansku suštinu svog učitelja, Juda nije mogao da vidi kako je njen sjaj ostao nadirnut, dok je čovek Isus prolazio kroz previranja. Juda je odlučio da uzme stvar u svoje ruke i učini ono što je najbolje za zajednicu. Imao je puno pravo na to, pa on je bio sto puta bolji od ovog Isusa koji se kolebao u svojoj slabosti! I tako je Juda izdao svog učitelja misleći da čini dobro, jer ovaj više nije bio Učitelj. A Boga nije izdao, jer on Boga nikada nije ni ugledao ni sledio. Juda je posedovao inteligenciju glave i glupost srca. Glupost sopstvenog srca ga je rascepila na dvoje.

Jednog dana, Vesna je povela Jelenu u njihovu firmu, da vidi kancelarije i upozna osoblje. Jelena je sa iznenađenjem shvatila da ona, u stvari, nikad pre nije bila u nekoj pravoj kancelariji. Imala je skoro četrdeset godina, proputovala je pola sveta, upoznavala je razne ljude, narode i običaje, čitala razne knjige, spise i časopise, sedela je po redakcijama, profesorskim sobama, muzičkim studijima, štamparijama, manastirima i seoskim kućama; ali nikada, u životu svom, nije bila u jednoj običnoj kancelariji, u kojoj svi rade od osam do tri. Osećala se čudno, kako već čovek može da se oseća kad ga ubace na mesto kome ne pripada. Ona nije pripadala tom svetu ne samo zato što nije bila deo Jovanocentričnog sistema; ona nije bila deo nijednog sistema kome su ti ljudi ikada pripadali, ili kome bi ikada mogli da pripadaju. Pomislila je kako se život ipak kreće u krugovima koji se ne spajaju. Sa masom ljudi dolaziš u kontakat svaki dan, na poslu, u školi, u komšiluku, i nikada ti ne padne na kraj pameti da oni ne moraju imati ama baš ništa zajedničko s tobom, osim možda te neke male stvari zbog koje se poznajete, a i ona svakome od vas može značiti nešto sasvim drugo. Gledala ih je kako su svi slični - slično obučeni, slično razmišljaju, slično pričaju. Verovatno bi i ona i njene kolege i prijatelji, kad bi se našli na okupu, njima izgledali slično. Kao što su Evropljanima svi Kinezi isti, na primer. U stvari, svi su bli loše kopije Jovana. Naopake, kič. Postoji definicija, po kojoj je kič kopiranje priznatih kvaliteta bez poimanja njihove suštine, tako da se kopiraju samo registrovana spoljašnja obeležja. Olovkom precrtana duplerica iz Plejboja u kitnjastom ramu, umesto barokno uramljene Rembrantove studije. Slušala ih je, razgovarali su o svojim planovima za sutra, za decu, za penziju. O tome kako su nabavili dobru zimnicu i o partiji fudbala koju su planirali za vikend, kao da je to najvažnija stvar na svetu.  Prepoznala je Jovanovu filozofiju o pronalaženju lepote u svakodnevnom življenju, ali izvrnutu do vulgarnog besmisla.

Osetila je kako se u njoj rađa bes. Njoj je bio potreban Jovanov glas, njegove vizije i odlučnost, a ne ove neuspele kopije! „Kako svi vi sve tako lepo planirate“, pomislila je ljutito, „kao da su ključevi sudbine u vašim rukama! Koliko čovek treba da bude glup da bi mislio kako je budućnost posledica njegovih sitnih kalkulacija? U vašim čarapama iz samoposluge, dobre ovčice koje prate i imitiraju svog ovna predvodnika! Češete se gde njega svrbi, grejete se gde je njemu toplo i mislite ono što vam on pokazuje kao svoje misli. Blago ovnu predvodniku sa tako vernim stadom, čak i kad uošte nije ovan, nego samo predvodnik koji se obukao u ovnujsko krzno, videvši kolika je sila ovčica pred njim!“

Nerviralo je što je nerviraju, mada nije osećala nikakvu grižu savesti. To su sve bili dobri ljudi i verni službenici, možda nije trebalo tako da ih ocrni u svojim mislima, ali bila je sigurna da ni oni ne bi mislili ništa bolje o njoj i njenom društvu, a njima ne bi čak palo ni na pamet da svoje misli podvrgnu unutarnjem moralnom sudu. Najviše joj je u stvari smetalo što su neprirodno ljubazni prema njoj. „Pričao im je o meni“, shvatila je. „I sada hoće da ostave dobar utusak pred nekim, ko je ostavio dobar utisak na njega.“ Svi, osim jednog tipa sa nekim smešnim nadimkom. On je nije nervirao. Pre svega, videlo mu se po licu da je baraba, što je u svakom slučaju bolje nego ovca. Osim toga, on nije izigravao ljubaznost. Gledao ju je podozrivo, kao što gledamo ljude koji bi možda mogli da ugroze nekoga ko nam je drag. Takvo držanje joj je bilo blisko. Imali su jednu zajedničku stvar - oboje su Jovanu želeli dobro. Okrenula je ostalima leđa i nagnula se ka njemu.

- Gde je Jovanova kancelarija - upitala je.

- Jovan nema posebnu kancelariju - odgovorio je. - On uglavnom i nije ovde. Ali ono je njegov sto.

Jelena je pogledala u pravcu njegove ruke. Pokazivao joj je na jedan veliki sto koji je stajao u čelu odaje, za kojim je sada sedela Vesna i vrtela se na stolici. Da bi razgovarala sa njima odatle, morala je da se dovikuje, ali očigledno je smatrala da je to zanemarljivo u poređenju sa tim kako njoj taj sto lepo stoji.

- Vesna voli tu da sedi kad Jovan nije ovde.

Da, Jelena u to nije ni sumnjala. Pametna, ambiciozna sekretarica - Juda. Najpouzdanija i najvernija na svetu. Dok je direktor - Direktor. Ona ga jedina nije imitirala, ona je od njega učila. Poslušno, pametno i vredno, jer je htela da postane kao on. Zašto da ne. Ona nije u njemu videla ništa što i sama ne bi mogla da ostvari. Samo je trebalo još puno da uči. Čitaće knjige koje on čita, družiće se s ljudima sa kojima se on druži, postaće draga onima koje on voli, naučiće da misli kako on misli. Biće mu desna ruka, sve dok ne postane bolja od njega. A onda će uzeti sve što joj se pruži i napraviće svoj lični Vesnocentrični svet.

Jelena je shvatila da on zaista nije sebi smeo da dozvoli slabost. To bi bio smrtni greh, Jovanocentrični sistem bi se raspao. Morao je da bude jak, u svakom trenutku, otvorenih očiju, nikad svoj i nikad sam - uz stalnu pratnju svoje pomagačice - Jude, koja bi ga prodala na najmanji znak slabosti, i svojih odanih pratilaca, koji bi se bez njega izgubili i rasuli.

Nikada ranije nije osetila potrebu da razmišlja o svetu materije, a još manje da se divi njegovim nosiocima. Da, biti pobednik - to je preduslov za sve. To je oduvek znala. I Jovanu je govorila o tome. Ali je iz nekog glupog razloga mislila da u ovom našem životu, koji je jedna velika učionica, u klupama sede samo duša i duh i da telo nema šta da nauči. Za nju su telo i ceo materijalni svet bili samo jedan stepenik koji treba savladati, da bi se dobila propusnica za školu duše i duha. Verovala je da, jedanput osvojen, taj stepenik više nikad ne iskrsava na čovekovom putu. Kako je bila glupa! I slepa za sve poruke upućene telu, jer je verovala da ne postoje. Prvi put je sada videla da telesni, materijalni svet nije prepreka, već mreža koja obavija celo stepenište čovekovog uspona, od dna do vrha, i podjednako je lepljiva celom dužinom. Jovan je bio pobednik, on je, u stvari, savladao prvi stepenik. Da bi se upleo u pobedničku mrežu, da bi se uhvatio na lepak svog sna o slobodi i upetljao toliko da se više ne mogu odvojiti, a da se ne pocepaju i on i mreža. A ona? Ona se uhvatila na lepak svoje pameti i dozvolila da je obaviju niti iluzije kako je život beskrajno lak. Njen hitri um joj je davao da brzo sagledava suštinu stvari, omogućujući joj da reaguje unapred, pre nego što doživi, pre nego što oseti, pre nego što shvati da je uhvaćena. Usamljena princeza, gospodarica savršenog zamka koji je sama oko sebe izgradila i okitila, ali je zaboravila da napravi vrata. Čak nije morala sama ni da gradi - prvi neimar je bio njen otac, a drugi je Pavle. Njeno je bilo samo da smišlja projekte i planove, Pavle ih je istog trena pretvarao u kamen i malter, dizao bedeme i postavljao paravane. Zato se i udala za njega.

Jelena je bila lepa, a lepe žene moraju da se udaju vrlo rano. Ženska lepota nije slučajna posledica dobre kombinacije roditeljskih crta. Lepotu stvaraju strasti i želje - one izvijaju crte, zaobljuju obline i podešavaju celo telo tako da im služi i da ih nosi. Zato lepe žene moraju da se udaju rano, ili će propasti u svojim strastima i izgubiti sebe u svojim željama. Moraju da se udaju za nekoga ko će ih voleti tako puno i tako potpuno, da strasti popuste pred veličinom njegove ljubavi i da se njene želje povinuju njegovim željama. Jelena je to znala. Ni u jednom trenutku se nije premišljala da li da se uda za Pavla; on je bio taj, koji će je sačuvati.

„Ja sam u stvari sve sačuvala“, pomislila je Jelena. „Nikada ništa ne puštam od sebe. Kod mene sve traje večito, čak i mladost. Ulepila sam se u svoju mrežu do guše. ‘Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; pa hajde za mnom.’ Zaista je krajnje vreme da naučim da dajem. Bar nešto.“

Zvono njenog mobilnog telefona je prenulo iz misli. Na displeju je svetleo broj koji nije imala u svom imeniku.

- Dobar dan. Ovde je Božidar Ostojić - rekao je nepoznati. Ali njoj to ime ništa nije značilo.

- Iz Udruženja vegetarijanaca -nastavio je.

Setila se - g. A. Vegetarijanac! Njega zaista nije očekivala da ponovo čuje. „Nemam dovoljno poverenja u ljude“, pomislila je. „Moraću i to da naučim.“

- Drago mi je što ste me pozvali - odgovorila mu je iskreno. - Da Vam pravo kažem, nisam očekivala da ćete to učiniti.

Božidar Ostojić se glasno nasmejao:

- Da, znam. Ali toliko ste me iznervirali onog dana, tako ste bili oduševljeni jer ste mislili da ste me prešli onim nazovi-filozofiranjem, da sam odlučio da kako znam i umem napišem taj feljton i natrljam Vam nos. Meni pisanje nije baš jača strana, pa je malo potrajalo, ali evo, sad sam završio.

„On je čak i simpatičan“, pomisli Jelena.

- Pa dobro. Dođite sutra kod mene u redakciju i dozvoljavam Vam da mi natrljate nos. I ponesite onu Vašu reklamu.

- Doći ću sutra i doneću Vam feljton, ali ostalo mislim da ćemo da preskočimo.

- Odustali ste od Vašeg pamfleta?

- To je Vaša krivica. Zbog Vas i pisanja feljtona morao sam svašta da pročitam, i malo sam promenio neke stavove. Nadam se da ćemo moći sutra da popričamo o tome. Ali ovaj put stvarno.

- Važi - odgovorila je Jelena. - Biće mi drago. U redakciji sam celo pre podne.

Božidar Ostojić. Znači, g. A. Vetarijanac je dobio ime! Jelena je bila zaista, iskreno radosna, prvi put otkako se uvaljala u glib svoje potištenosti. Očitao joj je lekciju - pustio se, suočio se sa onim što je mislio da je njegov ideal, a bio je u stvari kanal za nagomilanu mržnju. Nije bitno šta je zaključio i kako su se njegovi stavovi promenili - u njemu više nije bilo mržnje, izašao je iz klana militantnih humanista mizantropa. A ona je sve stiskala u sebi. Čak i bol. Nije ni čudo što je više ništa nije radovalo, toliko se napunila svim i svačim, pa u njoj više nije bilo nijedne slobodne pukotine da uđe makar kap svetlosti! To nije imalo nikakve veze sa Jovanom, on je samo prepunio. Ali ona se zavezala mnogo ranije. Možda još onda, dok je kao mala plakala u ćošku svoje sobe čeznuvši za svojim pravim domom krišom, da je niko ne vidi, da niko ne primeti njenu različitost. I njenu slabost. Ona je bila princeza, buduća kraljica, a kraljice su jake.

Pa i ove pesme je pustila od sebe tak kad su se ubuđale i ustajale. „Čak i takve su našle svoju publiku“, pomisli Jelena, „a ja sam idiot koji umesto da piše sebe, piskara kojekakve gluposti“. Ali ona nije mogla da piše  sebe, ko bi čitao tu ciguru od njenog kondenzovanog haosa?

„Baš sam zabrljala“, pomisli po drugi put tog dana. Kada je počeo rat i kada su Srbiji nametnute sankcije, svi njeni prijatelji su otišli u inostranstvo, raselili se po nekim dalekim zemljama gde se nije čekalo u redu za hleb i mleko, gde obrazovani ljudi nisu morali da se kriju od mobilizacije i da prodaju krijumčarenu robu na buvljaku, kako bi preživeli. Ostale su samo ona i Maja. Maja, zato što se plašila da ide u nesigurno jer je ovde, bez obzira na sve, imala sigurnost. Jelena nije otišla jer je u Pavlu videla svoju sudbinu, a Pavle je tvrdio da može da komponuje samo u svojoj kući. Za nju je to bilo neprikosnoveno. Prestala je da piše, od toga više nije moglo da se živi. A i kome bi? I o čemu? Nacionalizam je postao jedina tema. Vladajuća klika ga je forsirala kao svetu vrlinu, dok ga je opozicija kritikovala kao čisto zlo. Ostale teme su iščezle, zatrpane gomilom egzistencijalnih problema, a Jelenina publika se, zajedno sa njenim bivšim saradnicima, raštrkala po belom svetu, što dalje od crne domovine. Počela je da drži pripreme za testove jezika koji se polažu prilikom dobijanja iseljeničke vize. To je bio unosan posao, jer ga je radila dobro, a ljudi koji su se spremali da sve svoje ostave za sobom, prodavali su sve što su imali i plaćali ma koliko, kako bi obezbedili sebi što dalji odraz u nepoznato. Beograd je bio siv i gladan. Ljudi su promicali ulicama brzo, očiju prikovanih za tle, što brže do fabrički manjkave sigurnosti svojih ulaznih vrata u kojima bi onda ključ za sobom čvrsto okrenuli dvaput, za svaku slučaj, kao onaj nož u grudima Jozefa K.

Jelena to nije htela da gleda. Ona je bila princeza, a ne deo te blatnjave bede! Čvrsto se svezala, da je ništa ne poremeti, i napravila svoj svet. Pronašla je način da zarađuje dobro ne kompromitujući svoj status i obrazovanje. Pavle je mogao da nastavi da komponuje i da gradi karijeru ne brinući se oko trivijalnih, egzistencijalnih problema. Iza nikad zaključavanih vrata staklene kuće širili su se zvuci klavira pomešani sa mirisima domaćeg hleba i raznih čajeva koje je ona smišljala i pripremala za svoje goste. Jelenine uvek šašave i uvek italijanske cipele su veselo koračale kroz Beograd, blistajući na suncu koje se kroz opšte sivilo probijalo samo do nje. Pobedila je.

„Trijumfalna pobeda infantilnog ega. Nije ni čudo što ne starim“, zaključila je. „Dosta je bilo.“ Legla je na pod i napravila „sveću“. „Sada“, odlučila je dok joj je krv jurila u glavu, „sada ću da naučim da se dajem, dok ne istekne sve ovo što se nakupilo, valjda će se naći i nešto dobro. Pustiću svet da protiče kroz mene, kao reka. Hoću da osećam život svojim telom i duhom i dušom i da ga gledam širom otvorenih očiju i da ga pustim da ističe iz mene kao reč, pa makar bila najgluplja i najnepotrebnija na svetu, jer mora da postoji makar jedna osoba na zemaljskoj kugli koja čeka da me čuje.“

Setila se dana kada je upoznala Jovana. Tada je pomislila kako su isti, samo što je on krenuo putem uzimanja, a ona putem davanja. Ispostavilo se da je on sopstvenom krvlju hranio čitav jedan svet, dok je ona bila najgora cicija koja se može zamisliti. On je pronašao njeno srce i poklonio joj ga, da može da progleda i oživi, a ona njemu nije dala ništa.

„On veruje i sebi i drugima“, pomislila je, „a ja ne verujem nikome. To je prva stvar koju moram da promenim ako hoću da se pustim.“

Upitala se kako da počne, ali samo na tren; odgovor joj se odmah sam nametnuo. Zaista je bilo krajnje vreme da joj posle trideset sedam godina njena najbolja prijateljica postane drugarica. Uzela je telefon da joj se najavi - otići će do nje sutra, čim završi razgovor sa Božidarom Ostojićem.

Milica Cincar-Popović