Neke pesme, neki ljudi i kafane

Prosečnom Srbinu sve diraj, ali kafanu ni slučajno! Kafana je mesto gde sve počinje i sve se završava, bilo da je u pitanju svađa, pomirenje, posao, razgovor o politici, druženje…

Što se mene tiče, kafana je kultno mesto. Mislim na one kafane koje su stecište boemije, (bar nekad bile), one koje su obeležje nekog grada, jer imaju duh i posebnu atmosferu.

Dobro društvo i dobra muzika dovoljni su za dobar provod u kafani, a sve ostalo što usput dođe, predstavlja prednost. Naravno da će se u kafani  slušati  muzika koja neizostavno prati to mesto.

Naime, postoje pesme koje slušamo, volimo, naručujemo, koje bude neke emocije u nama, određena raspoloženja, stvaraju dobru atmosferu. One, prave kafanske!

 Njihove autore, naravno, ne znamo, čak o njima i ne razmišljamo, a mnoge se tretiraju kao izvorne, čak i u udžbenicima muzičke kulture (“Lepe li su, nano, Gružanke devojke”, “Obraše se vinogradi”), pa ih i folklorne grupe svrstavaju u svoj repertoar.

“Stani, stani, Ibar vodo”, “U lijepom starom gradu Višegradu” ili Dalmatinska “Kad si bila mala Mare” i još mnogo pesama koje smo čuli ili nismo, napisao je jedan čovek – Dragiša Nedović.

Motiv za pisanje ovog teksta jeste nepravda, koja nije štedela ni ovog stvaraoca rođenog u Kragujevcu 1916. godine, koji je pisao, pre svega, iz ljubavi, jer je sa šesnaest godina, sa gitarom u ruci, krenuo peške iz Kragujevca, samo da bi narod čuo njegovu muziku. Put ga je vodio u različite krajeve . Svaka pesma koja je nastala, prihvatana je sa oduševljenjem i vrlo brzo postajala “narodna”, što znaci da nije zaštićena autorskim pravima i da on nije imao pravo na nadoknadu od korišćenja svog dela.

Ne znam koliko je zaštita autorskih prava u to vreme u našim krajevima, uopšte, bila poznata bilo kome, ali kršenjem tog prava, u moralnom smislu, može se smatrati  to što Nedović nigde nije pominjan kao autor pesme, već su one “preuzimane” od njega i smatrale se narodnim.

Kao zarobljenik, odveden je u Nemačku, za vreme drugog svetskog rata, gde je proveo četiri godine. Po povratku u Srbiju, gde su njegovi rukopisi bili, mahom, uništeni, i pored razočaranja zbog toga, nastavlja da piše. Kasnije, sa još nekoliko kompozitora, osniva prvo Udruženje kompozitora i pisaca pesama sa narodnim motivima.

Tuberkuloza je bila bolest koja je obeležila to vreme. Neizlečiva i smrtonosna. Umro je od nje 1966. godine, a iza sebe ostavio veliki broj pesama. Neki izvori tvrde da ih je bilo oko osamsto. Broj nije toliko ni važan, koliko to da te pesme traju, da se pevaju i da predstavljaju, moglo bi se reći, blago naše muzike, iako je veliki broj uništen, izgubljen ili ukraden a sama zaostavština još uvek nesređena.

Kad je umro, njegov sin je imao dvanaest godina, i nije imao jasnu predstavu o očevom stvaralaštvu, kao ni ćerka. Od njegovih prijatelja iz cele bivše Jugoslavije, sin je dobijao materijal iz kog je saznao više stvari o svom ocu, nego dok je ovaj bio živ.

Zašto su se njegove pesme “izgubile” a on, do skoro, bio samo jedan od radnika koje je “Zastava” imala? Da li je nekome bilo u interesu da on ostane samo običan mašinski radnik, a ne poznati autor? Kao samouki kompozitor i čovek koji je stvarao iz ljubavi, nije vodio računa o drugim aspektima stvaralaštva, jer mu nisu bili važni. Sa druge strane, kao narod, skloni smo zaboravljanju.

Međutim , našli su se ljudi koji žele da, koliko god je moguće, isprave nepravdu nanetu Nedoviću. Zalažu se za zaštitu njegovih autorskih prava, da bi se ono što je on radio, ne samo zaštitilo, nego i odvojilo od trendova koji poslednjih godina vladaju u našoj muzici. S obzirom da ima i naslednike, pretpostavljam da će biti lakše doći do nekih podataka i rukopisa i da će elementi našeg folklora biti sačuvani, kao i slika jednog vremena, zapisana notama.

Zaista, postoje ljudi o kojima se malo zna, koji su nepravedno zapostavljeni, ali njihova dela govore umesto njih. U ovom slučaju, pesme su se izborile za ono što autor nije umeo ili nije mogao.