O slabosti individualnog identita - 1

Sve što se pomisli, kaže ili uradi delo je našeg neizrecivog centra, koji razumom shvatamo kao sopstveni identitet. Konsekventno, kada god neko kaže ili učini trebalo bi da poima da je to rekao ili uradio on lično i da on lično za to preuzima sve eventualne zasluge i odgovornosti.

Pa ipak, nije retka pojava čoveka koji umesto ovakvog individualnog identiteta ima nešto od ovoga:apstraktni, grupni ili anonimni identitet.

1. Ako se radi o apstraktnom identitetu, onda čovek ne poima da misli i dela on lično već sebe doživljava kao bezličnog agenta nekog učenja, doktrine, ideologije, religije ili apsolutnog principa, sa kojima se poistovetio. On je sebi zalepio etiketu - “Hrišćanin”, „Musliman“, “ateista”, “komunista”, “četnik”, “nedićevac”, itd. Ličnost nestaje, a sa njom i odgovornost za ono što se radi i govori.
2. U slučaju grupnog identiteta, za svoje akcije ponovo ne snosi odgovornost pojedinac nego grupa kojoj pripada. Čovek se poistovetio sa nekom društvenom skupinom - svojom firmom, esnafom, navijačkom grupom, nacijom, rasom, polom - dakle, pripadnost nekom kolektivu postala je identitet te osobe.
3. Konačno, tu je anonimni identitet – ovde je u pitanju poistovećivanje sa onim što radi većina i što je trenutno u modi. Dakle nisam ja taj koji snosi odgovornost za svoje postupke zato što to isto rade/misle/govore i drugi. Ilustracija je svojevremni komentar dve devojke koje su za vreme nekih demonstracija ucentru Beograda razbile izlog i krale stvari iz butika: “pošto su svi ljudi krali, i mi smo”. Devojka nepoima da je to bio njen lični čin, za koji samo ona snosi odgovornost.

Svi su ovi poprimljeni autoriteti veoma zavodljivi i na prvu ruku prijatni – samo da bi nas, kao i svaki porok, na iole duže staze izdali i bacili u paklene muke.

Veza autoriteta i de-individuacije

Svi ovi, kako ćemo ih nazvati poprimljeni identiteti, poprimljeni su ne samo zato što su zavodljivo prijatni, već i da bi se izbegla odgovornost za svoja dela i reči tako što se ona preda u ruke nekom drugom –  autoritetu. Odmah se vidi da se u osnoviradi o etičkom pitanju. Pozvaćemo se na pojmove ErihaFroma totalitarne (inferiorne) etike nasuprot humanističnoj (superiornoj) etici. U knjizi “Čovek za sebe” on piše:“U totalitarnoj etici autoritet utvrđuje šta je dobro za čoveka i postavlja zakone i norme ponašanja. U humanističnoj etici, naprotiv, sam čovek je i onaj koji postavlja normu i subjekat normi, on je njihov formalni izvor i regulativna sila i njihov sadržaj. Formalno, autoritarna etika negira čovekovu sposobnost da zna šta je dobro a šta zlo: onaj koji to uspostavnja uvek je autoritet koji nadilazi pojedinca. Takav sistem nije zasnovan na razumevanju i znanju činjenica već na subjektovom osećanju sopstvene slabosti i zavisnosti.” Važno je još raskrinkati zabludu da je autoritarni vođa uzrok ponašanja svojih sledbenika – on to nikada nije, čak i kada koristi metode lukavstava i zastrašivanja. Autoritarni vođa je umesto toga u simbiotskom odnosu sa svojim sledbenicima. “Sem naročitog dara za mišljenje i delalje, vođeva karakterna struktura obično ekstremnije i jasnije pokazuje strukturu ličnosti onih kojima se njegove doktrine obraćaju; on može da dođe do jasnije i otvorenije formulacije izvesnih ideja za koje su njegovi sledbenici već psihološki pripremljeni” ~ Erih From.

-nastavlja se-

Dalibor Dragojević i Ivan Radović, 2013.