Originalnost je kriva za propast umetnosti

Umetnost je na izdisaju. Veštački se održava u životu. Hranimo leš, da bi na kraju postali nešto slično. Krajnje je vreme da monstruma skinemo sa aparata i da ga zakopamo zajedno sa veličinom. Eutanazija umetnosti! Svetu je potrebna nova struja, drugačija, koja će raskrstiti sa današnjim prizemnim naturalizmom koji je tu više da šokira nego da zapravo kaže nešto.

Zbog čega je uginula? Govorim o umetnosti kao o životinji jer je stvarno prihvatila osobine zaštićene vrste. U rezervatu je, hrane je pojedinci, dok ostali samo čitaju vesti o njenom postanku, iako je nikada u životu nisu videli. Kada posmatram dela današnje umetnosti vidim zapravo očajni pokušaj, nešto kao vrištanje, umetnost obavijenu velom; nazire se šta je sa druge strane, ali samo kao senka nekadašnje umetnosti.

Da li su suženi vidici publike doveli do ovog stanja ili rasprostranjenost umetnika? Nekada je umetnost bila elitističkog određenja. Morao si baš da se potrudiš da bi te prihvatili kao deo skupine. Ideja je funkcionisala po principu tradicije i ustaljene norme; pravila koja su krasila umetnička dela i okviri bili su tu da bi umetnik imao shemu po kojoj bi radio. Mi kada upoređujemo Mikelanđela, Karvađa i Ajka vidimo zapravo iste biblijske motive, ali predstavljene na različiti način. Nije bilo sramota preuzeti temu koja je previše puta iskorišćena, štaviše, težilo se tome da se pojedina scena kao što su rađanje Isusa, ili smrt Bogorodice kroz njegovu prizmu ličnosti drugačije prikaže; tematika je bila ista, princip je bio različit.

Uplivom romantizma, u devetnaestom veku, fokus je prebačen sa tradicije i ustaljene forme na umetničku individuu koja ispoljava svoja osećanja i ličnost putem umetnosti. I time smo dozvolili svima da se predstavljaju kao umetnici. Jer, razmislite malo bolje: nekada su mogli da slikaju samo ljudi koji su poznavali formu, mogućnost skraćivanja, tradicionalne ideje; nije mogao da piše onaj ko ne poznaje Homera i antičku tehniku; dolaskom romantizma kičicu je mogao da uzme bilo ko, bez obzira na to da li je upoznat sa dotadašnjom formom, jer zapravo ideja je prestala da bude podražavanje, već originalnost. Ako daš svim ljudima da se pretvaraju da su umetnici, dolazimo do današnjih vremena.

Originalnost je kriva za propast umetnosti

O čemu se zapravo radi? U današnje vreme izgleda da smo previše opterećeni plagijatima. Sve što je iole pozajmljeno ili iskorišćeno, a nije referisano, ispada da je plagijat. Inače, u književnosti, postoji termin koji se zove intertekstualnost koji podrazumeva komunikaciju dela sa delom, ideje sa idejom. To bi značilo da ako ja počnem priču sa rečenicom ’Biti ili ne biti’, a ne naglasim u referenci da je to Hamlet, Šekspir sa sve fusnotom, to ne znači da ja želim da pokradem Šekspirovu ideju, već samo želim da osvetlim ideju svoje priče Šekspirovom idejom.

Poenta priče je što je neuka recepcija dovela do toga da je najbitniji faktor u stvaralaštvu pojedinca zapravo njegova mogućnost da se distancira od ostalih umetnika; da pokaže svoju individuu u drugačijem svetlu. I to je dovelo do gomilanja đubreta. Jer, svi su pokušavali da budu drugačiji, te im je ideja originalnosti bila bitnija od same umetnosti. U današnje vreme i nije toliko čudno kada čujemo da neki slikar slika svojom krvlju. Još se pitamo gde su do sad bili tako genijalni umetnici!

Bavim se muzikom već deset godina i između ostalog komponujem i aranžiram pesme različitih žanrova; primetio sam da ljudi namerno tragaju za poznatim formulama u tuđim pesmama i obično prva reakcija na novu pesmu koju predstavim je u fazonu ’podseća me na ovo’, ili ’ukrao si uvod’; a ja sam iz fazona ’ljudi, muzika je sastavljena od sedam tonova i četrnaest polutonova, kombinatorika je ograničena; ako je poenta priče prdeti u mikrofon zato što to niko nije radio, zajebite me takve vrste umetnosti.

Umetnost bez tradicije i prošlosti ne može da funkcioniše. Potrebno je doći do novih umetničkih merila i okupiti ljude; boriti se za povratak pravih vrednosti, a ne prizemne, estradne umetnosti. Prićemo o tome; konkretno rešiti problem, a ne čekati da problemi reše tebe. U sledećem tekstu baviću se poetikom novog pravca. Karte su na stolu, na vama je da li ćete ih prihvatiti ili ne.

Stefan Megić