Pisanje o pisanju

Jednom me je neko zamolio da napišem tekst o svojim iskustvima sa pisanjem. Osim što smatram da je totalna budalaština pisati o tome, potpuno sam ubeđena da ne postoje ni univerzalni saveti što se pisanja tiše. Osim onih knjiških primera, stilskih smernica i strogog poštovanja pravopisa i gramatike, ne postoji ništa što nekome može poslužiti kao smernica u pisanju.

Da, za pisanje je potreban talenat, ali i pored svog talenta koji jedna osoba može posedovati, potrebno je i da se čitaju prave knjige obrati pažnja na prave stvari. Svet je oduvek bio i uvek će biti uskraćen za gomilu zanatlija, jer je neko u nekom trenutku svog života pomislio da se može baviti pisanjem. Svakako, pisanje se uči, ali je potreban i talenat, kao što je i talenat bez rada i učenja samo mrvica u kosmosu umetnosti koja, ako je ne umnožite, negujete i posvetite joj pažnju i vreme, prestaje da postoji, ili se nikada ne razvije onako kako ste to želeli. S druge strane, pisanju vas ne može naučiti nikakva škola pisanja, ili neki drugi vid najodvratnijeg vida profitiranja na priprostim ljudima. Sve morate da uredite sami. Knjige se ne čitaju same od sebe, niti se iko rađa sa savršenim znanjem gramatike i pravopisa svog jezika.

Danas se svi bave pisanjem. Interenet nas svakodnevno zatrpava literarnim smećem i to je jedan od razloga zašto ljudi sve manje čitaju i obraćaju pažnju na umetnost pisane reči. Nekada su se ispredale divne rečenice, realnosti u najistinitijem obliku, temeljno opisane i predstavljene na način da čitalac iz njih možda nešto i nauči. Danas su najcenjenija „dela“ tviteraša i fejzbukaša, koji najprostijim i najvulgarnijim rečima predstavljaju najprimitivnije oblike ljudskih razmišljanja, odnosno, nasuprot tome, nerazmišljanja.

Osim što su saveti vezani za pisanje sami po sebi besmisleni jer, kao što rekoh, ne postoje univerzalni principi osim onih koji se uče u školama i na fakultetima, ovo vreme sve manje jeste vreme umetničkog pisanja, a sve više vreme nakaradnosti i skarednosti. U ovom vremenu vokabulari naprasno mršave, u ovom vremenu proza i poezija liče na sastave iz srpskog jezika za treći razred osnovne škole, u najboljem slučaju. U ovom našem vremenu ljudi koji pišu nesintetički, bez lažnog predstavljanja, prirodno, neusiljeno i lišeni svake arogancije, iznose svoje viđenje onog što se dešava, pritom pokrećući čitaoce da o tome razmišljaju i jasno vizualiziraju sve one opise koje su pročitali, oni jesu uskraćeni za mogućnost da ih neko razume, jer je ono što bi trebalo da predstavlja književnu scenu jednog naroda, postalo poligon za laprdanje sveprisutnih nepismenih imperatora društvenih mreža i blogova, koji ne samo da nemaju talenat, već nemaju ni dovoljno pročitanih knjiga iza sebe da bi time mogli da se bave. Čast izuzecima, ali generalno gledano, pisanje u današnjoj Srbiji jeste tragikomika na nivou zaostalog petogodišnjaka, koji pritom, ne zna ni sva slova. Kvalitetna štiva su skrajnuta, sve se svodi na proste rečenice. Osiromašenost izražavanja je postala svakodnevna bolest novog doba koju jedino čitanjem možemo izlečiti, ali koga još briga za to? Nekako je lepše i jednostavnije da se pretvaramo da umemo da sročimo nešto iole vredno pažnje i vremena čitalaca, nego da se potrudimo da to i uradimo.

Besmisleno je da vam govorim o tim književnim isprdcima, kad ste i vi od onih koji upravo takve stvari čitaju svakodnevo, diveći im se do imbecilnosti. 

Ivana Pekić Malimarkov