Položaj jednog umetnika sada i ovde ili „Vrisak“ na srpski način

Kad pomislim kakvo smo blago mi umetnici, zavrištim u sebi. Dajemo najbolje i najvrednije i najlepše od sebe, ali nemamo nikakvu statisfakciju, podršku od ovih koji imaju „moć“! Nisam dovoljno upućena u istorijsku opravdanost činjenice da u većini slučajeva (likovni) umetnici jesu osuđeni na siromaštvo, ili ne baš idealne materijalne uslove uopšte, ali zašto, pitam se ja, ne može da bude drugačije? Da li vreme pokaže tu vrednost kada umetnika nema, a njegova dela žive slavu njegovog talenta?

Pa, da umrem?

Danas, u Srbiji, je definitivno likovna umetnost na umoru. Umire lagano sa svim tovarom koji nosi na leđima, a nosi i previše. Ko ceni slikarstvo, kreativnost u oblasti vizuelnih umetnosti, ili kombinovane umetnosti on je redak primerak ljudskog roda ili nije možda redak, već vešto skriven i hrabar u šumi obožavalaca neke druge umetnosti na primer: muzike! Ej, radosti!

Mislim, zašto se za pesmu u kafani daju lepe pare? Jel' zato što „udara“ u srce? Lično nekome puno znače reči te pesme? Pesma se otpeva, i? Nestane... Ostane u srcu, ostane dobar osećaj da je taj dao pare za  nezamenljivi osećaj sreće i eto iz zahvalnosti, nagrađuje pevača! Ma, nek ide život!

Da se razumemo, nemam ništa protiv, možda bih i ja tako da imam para! Ali, moji crteži sigurno dopiru do nečijeg srca i niko ne pada u nesvest zbog toga, osim mene same, priznajem, volim svoje crteže... Na žalost, oni ostaju pesma koja se ne čuje, iako mogu da budu na nečijem zidu i da iznova bude lepa osećanja, pa bar sledećih sto godina, ali nema euforije i nema para. Različita su vrednovanja, različite potrebe različitih društvenih slojeva.

Znam ja priču o umetniku i njegovoj sudbini, znam ja sudbinu našeg čoveka, jasno mi je vreme u kome živim i vrlo sam objektivna što se tiče mog položaja u društvu. Znam ja ko sam i koliko vredim u moru pravih umetničkih vrednosti i kiča, ne treba meni dodatno objašnjenje iskusnih poznavalaca i poštovalaca umetnosti. Samo zavrištim u sebi i stvaram. Jer, šta meni preostaje nego da se uzdam u sopstvene vrednosti, zanos, inspiraciju, maštu i da stvaram? Iskreno, ništa drugo!

I nešto razmišljam, možda je Veliki brat zvani Internet, koji je uzgred dao meni puno razloga za radost (zbog moje umetnosti) i inspiraciju, veći brat od moje majke zemlje Srbije? Moja majka Srbija, večito na nekoj ivici nerava, na ivici para, na ivici apsurda, na ivici svega ipak ostaje moja majka, pa makar lumpovala po kafanama i starlete uzdizala do neba, a zanemarivala muzeje, galerije ćuškala u uglove svoje šture ljubavi i ostavljala talente na ulicama da zarađuju svoj novac!

Valjda će doći bolja vremena za umetnike kao što sam ja ili umetnosti neće biti.

Idem malo da se izvrištim...