Prostor za konkvistadora

Kako razumeti ne pisce, nego ulogu pisca? Da li nemir stvaraoca koji očajnički traga za neispričanom pričom u nama treba da izazove osećaj saučesništva, ili da nas podseti na to da smo samo gledaoci jedne pozorišne predstave koju pisac za nas brižljivo režira? Da li priča treba da osvoji naše unutrašnje prostore ili da nas odvede u imaginarni svet, i potom vrati nazad? I kako se pisac, posle toga što nam je uradio i što je sebi uradio, oseća?

Pisati je oslobađajuće. Svesno. Veliko.

Čitati je oslobađajuće. Svesno. Veliko.

Igra nadahnuća, iskustava, protivrečnih osećanja, razočaranja, svetlosti – pisanje  i čitanje dve su strane jedne dimenzije. Dva Janusova lica. A dimenzija je jedna, ona ljudska. Pisanje je istovremeno čitanje unutrašnjih znakova, koji bi da budu oživljeni, pa makar i nesavršenim leksičkim sistemom, iako se čak ni tako ne doseže do suštine jer, iznesena na delo, piščeva suština počinje da bledi i pretvara se u svoj izvitopereni, nepoznati vid. Čitanje, kao pisanje unutrašnjeg doživljaja, od nas traži duhovnu napregnutost da preko već stvorenog teksta u sebe ulijemo sve ono što nas čini kadrim da stvaramo, zajedno sa piscem, iako niko od nas neće ispričati vlastitu istinu. Slova će dosegnuti vrhunac svojih tekstualnih napora, ali naši napori, pisaca i čitalaca, ostaće u dubokoj svesti, u trenucima pisanja i trenucima čitanja, koji uvek premaše svoj cilj. I jedno i drugo su prvo iskre prepoznavanja i uranjanja u neosvojeni prostor, potom su i proces, koji nas istovremeno vodi i koji mi sami vodimo, pokušavajući da svom pisanju ili čitanju damo smisao.

Uloga pisca kao konkvistadora koji osvaja ono što mu, prirodom stvari, nije dato da osvaja, nije odvojena od uloge pisca kao ubice jedinstvenog osećanja u sebi, dok se to isto osećanje rađa i zadržava u čitaocu. Možda deluje suviše teatralno, ali verujem da i u pisanju i u čitanju postoji jedna mistična, sakralna nit, koja je tu da povezuje dubinske slojeve bića, nezavisno od spoljašnjih uslova i recepcije kao takve.

Pisac i čitalac su istovremeno sa obe strane očekivanja, nesigurni u postojanje sveta pre i posle čina pisanja ili čitanja, vanvremenski činioci večnog kruženja misli, koji, u svojoj unutrašnjosti, podjednako veruju ili ne veruju jedno drugom. Pisac će pisati delo imajući na umu nekog, dosanjanog, dalekog, idealnog Drugog, u kome će odjeknuti njegova reč, možda, nekad. Čitalac će čitati delo imajući na umu nekog, prethodnog, dalekog a ipak bliskog idealnog Drugog, na čiji će bezglasni poziv odgovoriti, sopstvenim osećanjem one reči, a potom, možda, i probuditi svest koju je pisac uzdrmao.

Osvajanje duhovnih prostora teče u dva smera, prožimajući se onim koji stvara i onim koji sluša. I pisac i čitalac međusobno se prepliću, ne odvajajući delove svog bića, već tvoreći totalitet. „Onaj što čita moje reči, izmišlja ih.“ – Borhes

Jasna Rakićević