Samo svoja

Pesnikinju religije i veoma specifičnog i svima prepoznatljivog stila, Jelenu Aleksić, posle dužeg neoglašavanja u književnoj periodici, nalazimo u Cvetkama kraj Kraljeva. ,,Konkretno“ zanima šta ovih dana radi Jelena Aleksić i da li priprema novu knjigu? 

J.A.: Posle 40 dana od neiskazivog porodičnog gubitka, ovozemaljskog prestanka mog divnog oca Tadije Aleksića, prvi put se odazivam nekom mediju, dakle vašem portalu. Razgovor se i vodi u porodičnoj kući Aleksića u Cvetkama, tako da ovaj intervju ocu posvećujem. Novi rukopis, u novoj duhovnoj boji, sačekaće druge dane.

Konkretno: Čime se Cvetke mogu označiti na kulturno-istorijskoj mapi Srbije?

J.A.: Cvetke su parohijski centar koji rizniči novi hram Sv. apostola Pavla i staru crkvu brvnaru iz 18. veka, krajputaše, arheološko nalazište iz perioda Vizantije, grob vojvode Kurslule, ali i ratnika i Solunaca, kao mog pradede, nosioca albanske spomenice, Obrada Aleksića, kraj kojeg danas počiva moj otac. Možda je ovde deo nadahnuća Srbije, ali Cvetke su više od toga – same po sebi nadahnuće.

Konkretno: Da podsetimo čitaoce na vaša dosadašnja dela i nagrade: knjiga poezije ,,Ambrozija“, izdanje Festivala jugoslovenske poezije mladih, Vrbas 1994. (pobednik ste istoimenog festivala i dobitnik nagrade stručnog žirija, nagrade publike i nagrade za najmlađeg autora); lirska drama ,,Leukipova kosa“, Prosveta, Beograd 1997. i knjiga poezije ,,Isus Sordijski“, Književno društvo Sv. Sava, Beograd 2006.v(nagrada Brankovog kola ,,Pečat varoši sremskokarlovačke“ 2007). Ipak, mnoge su vas nagrade nepravedno zaobišle?

J.A.: Davno sam uvidela da nagrade nisu uvek upis svevremenih vrednosti u istoriju nacionalne književnosti, već često isti primer serdarsko-vojvodskog sindroma. Primećujući to, vremenom naučite da stvaralačku energiju čuvate za svoje delo, a ne za razmišljanje o nagradama.

Konkretno: Koji su životni i poetski motivi koji vas vode i šta biste poručili mladim književnicima?

J.A.: Moju su poeziju pokušali da smeste u pesništvo civilizacije, u neku vrstu neosimbolizma takođe, ali se od toga odustalo, jer su se pesme same otimale iz naučenih obrazaca, iz književno-birokratskih aranžmana. Moderna kultura je ljude davno navikla da žive po modelu. Ali tek kada se rasprsne lutka, iz nje se oslobodi leptir. Čovek prkosi sili gravitacije jedino stvarajući u samostvaranju, čineći sebe bez modela za sebe. Šta god da radite, svoju ćete životnu ulogu odigrati raskošno i sa smislom samo ako ste svoji. Moje oči stvaraoca da ugledam i pratim sebe, kakvu god, otvorio mi je upravo otac, dajući mi slobodu i okrilje za to. Kada znaš kako, lako je biti hrabar. Ljubav je ključ svega, a umetnik drevni i divlji ključar ljudskih emocija. Hodajući motivski kroz starohrišćansku, grčko-antičku, serbsko-antičku i keltsku kulturu, uvek sam pratila ljubav kao jedinu svetlost sveta.

Konkretno: I, za kraj razgovora, možda bi bilo zanimljivo da saznamo kada ste napisali prve stihove i da li vaš sin Vuk Mateja ima sklonost ka umetnosti?

J.A.: Prvu sam pesmu napisala sa devet godina, dok se u mojoj prvoj knjizi ,,Ambrozija“, koju sam objavila sa dvadeset, nalaze pesme koje sam pisala sa šesnaest godina, a lirski i misaono su nosioci dela. Moj sedmogodišnji sin Vuk Mateja pokazuje izvesne umetničke sklonosti u veoma naglašenoj osećajnosti i kreativnom odgovoru na svet. Zaista sve doživljava i iskazuje na izričito svoj način. Za svaku drugu priču je rano. Moja je najveća ljubav i uteha.              

Razgovor vodila Nataša Đurović