Šta mladi čitaju?

Šta sa ovim detetom nije u redu, pitali bi se neki. Sedi u kafiću i gleda u knjigu. Diktat vremena u kome živimo izgleda drugačije: mobilni telefoni, internet, brendovi, lifestyle imperativi, sve da bi bio IN.

Ne poričem dobre strane ničeg navedenog, a nikad mi nije ni bilo zanimljivo vraćati se unazad i živeti u prošlosti niti od nje; insistirati i očekivati, uopšte, od mlađih da shvate kako je bilo „u naše vreme“, tim pre što je svako vreme u kome smo se obreli –naše i nema tu neke velike filozofije, samo što nam proživljeno daje mogućnost da stvari sagledamo sa drugih aspekata i da svoje sudove i stavove formiramo na osnovu iskustva.

Koliko god vremena bila turbulentna, koliko god njegovi zahtevi bili različiti, knjiga, ipak, preživljava. Uistinu, teško, ali uspeva joj. Koliko tinejdžeri u Srbiji čitaju, pitanje je koje se često postavlja. Meni, prilično nezanimljivo, jer ser postavlja uvek da bi se dobio jedan odgovor i to negativan, što nije u redu, jer tinejdžeri u Srbiji, ipak, čitaju. Knjiga nije uvek bila zanimljiva svakome, budimo realni, čak ni u vreme kad smo mi bili tinejdžeri, a da smo kojim slučajem imali sve ovo što imamo danas, kakvi bismo bili? Da li bismo izabrali knjigu ili kompjuter?

Dakle, odgovorno tvrdim da ne treba postavljati pomenuto pitanje, već se fokusirati na drugo, koje glasi: šta tinejdžeri u Srbiji čitaju? 

Biblioteke se hvale bogatim fondom knjiga a knjižare velikim brojem i raznovrsnošću naslova, što je, istina, svakako. Međutim, sve to bogatstvo i raznovrsnost naslova dolaze nam iz uvoza i to je ono što mi, moglo bi se reći, smeta.

Radnje  tih romana smeštene su na mesta koja su nam nepoznata, u okruženje koje se razlikuje od našeg i u kome su uslovi života totalno drugačiji, kao i kultura i sve ostalo što odlikuje jedno društvo. Ne bi se moglo reći da je to loše. Naprotiv, ima mnogo prednosti koje bi se mogle sažeti u stav da se na taj način upoznajemo sa onim što nismo u prilici da često viđamo i što nam je, na neki način, daleko, ali kroz čitanje o tome, postaje bliže. Takođe, pokazuje nam da su svi ljudi na svetu isti u suštini i da mladalačke dileme, strahovi, želje i stremljenja, liče jedni na druge, bez obzira na kom kraju planete živeli.

Sa druge strane, nije realno očekivati da deca shvate male partizane, likove iz romana „Orlovi rano lete“, „Hajduci“ i slično, na kojima se izbor domaće literature, otprilike, završava, i koji su i dalje redovna  lektira u nižim razredima osnovne škole.

Nisu im bliski, jer je pristup nastavnika i roditelja, takođe dalek, kad je u pitanju analiziranje jedne takve knjige, a daleki su, jer jedan ili dva časa posvećena tome, nisu dovoljna. Takođe, stil, način pisanja, sama radnja, deluje im jednostavno i staromodno, da ne kažem glupo! Isti je slučaj sa narodnom književnošću.

Međutim, blogerka Zorannah je, koliko god mi mislili da je njena knjiga bezvredna, iako je najprodavanija na Sajmu knjiga, ovu činjenicu iskoristila i odlučila da napiše tinejdžerski roman! Da, imaće dva ili tri dela i verovatno će biti hit, što ionako jadnu ponudu, čini još jadnijom. Ne prejudiciram stvari, ali njene književne sposobnosti su dokazane. Mislim, suštinski, ne mislim na statističke podatke o prodaji.

Dakle, šta mi nudimo našoj deci i zbog čega ih kritikujemo? Da li je naša kritika, upućena nepoznavanju maternjeg jezika, pravopisa, preteranoj upotrebi stranih reči, uopšte opravdana? Da, razmatram naš udeo u tome i onaj deo odgovornosti koju, realno, snosimo, kao što se pitam da li možemo nešto da promenimo a da ne insistiramo na tome kako je bilo u „naše vreme“ i da kroz literaturu, mladima ne ubijamo volju za životom pričajući o glamuru ili o ratovima, već da između to dvoje, nađemo sredinu i pomognemo im da razviju pozitivan pogled na ono što imaju? Da bi mogli da čuvaju i neguju ono što im ostavljamo, potrebno je da ga vole, a pre toga da im pomognemo da ga upoznaju. Toliko dugujemo budućnosti.