U moje vreme, tvoje vreme, naše vreme

Nemali broj puta bili smo prinuđeni da slušamo priče starijih koje su, kako to obično biva, započinjale čuvenim „U moje vreme...“. Priznaćete, uglavnom je iritantno i retko kad ima šta pametno da se čuje a da je pritom i pogodno za vreme, tempo, finansijsku situaciju i način života koji živimo, i da u pitanju nisu bajke, ribolovačke priče i ostali vidovi mitoloških budalaština.

Da se razumemo, poštujem starije i njihovo pravo da ispričaju svoju priču i prikažu svoju stranu medalje, ali nikako ne podržavam da se konstantno mešaju u sve životne tokove mladih, a da pritom možda imaju mnogo manje iskustva (a često i znanja) nego što mlado čeljade kome sole pamet ima. Da ne govorimo o tome koliko je tehnologija uznapredovala samo u poslednjih deset godina, a apsurdno bi bilo da poredimo tehnologiju s kraja sedamdesetih godina i ovu trenutnu. Malo šta nije pretrpelo ili velike ili potpune promene u poslednjih trideset do četrdeset godina. Isto tako, neka od tih iskustava prosto nisu primenljiva u ovom vremenu. Posebno iritantna rečenica „U moje vreme, mi smo jeli hleb star i više od nedelju dana“ i slično. Čak i da je to teoretski moguće (osim možda u zimskim uslovima), sada prosto nije to vreme.

S druge strane, dragi naši deke i bake, da li treba da se osećamo krivim zato što sada možemo da pojedemo svež hleb redovnije nego što je sa vama to bio slučaj? Štaviše, mislim da bi možda trebalo da budete srećni zbog nas! Jer, nije sramota što mi sada možemo da kupimo hleb, sramota je što uskoro nećemo moći ni da ga kupimo, a ni da ga napravimo. Nećemo imati od čega! Niste vi mnogo lošije živeli, nego što je to danas slučaj. Vi ste makar imali zemlju u kojoj ste živeli. Mi ne samo da nemamo više zemlju i domovinu, već nemamo ni jedni druge. Živimo u razguznom rascepu između Titove Jugoslavije, u kojoj ste vi sasvim dobro živeli, i između Kurtine i Murtine Srbije koja je svakim danom sve manja i manja i svakog se dana dovodi do krajnje granice apsurda. Možda vi toga niste svesni jer još uvek živite svoj mlaki sentimentalizam dana koji se više nikada neće ponoviti. Možda vas i zabole za to! Kako god, pustite nas da makar odlučimo na koliko stepeni ćemo se krčkati u ovom našem paklu zvanom Srbija. Shvatite da vreme prolazi i da nije stalo. Pa kad sledeći put budete zinuli da kažete „U moje vreme se to...“ razmislite da li je uopšte pravi trenutak i da li je onaj kome to želite da kažete uopšte u mogućnosti da postupi onako kako ste vi nekada davno postupali. 

Ivana Pekić Malimarkov