Žrtva

Žrtvuj se za boga: Bog voli žrtve. Pogotovo Jahve, hrišćanski bog. Traži da mu se neprekidno klanjaju, da mu se mole, da ga poštuju, da ga veličaju, da pronose njegovo ime i šire njegovu reč… Tačno određeni rituali u njegovu čast, sastavni su deo života ‘’bogobojažljivih’’. Venčanja, sahrane, slave, krštenja,  kumovanja, molebani, ispovedi, liturgije, pričešća…sve to Jahve zahteva da se radi po tačno određenoj proceduri, po tačno određenim magijskim radnjama, kako se slučajno ne bi uvredio. Strah da se Jahve ne naljuti, te mogući odlazak u pakao, sastavni je deo života hrišćanskih vernika. Iz straha od pakla, spremni su da pogaze svoju ljudskost i po ugledu na svog idola počine sve, uključujući i najmonstruoznije stvari, kako bi mu udovoljili i ‘’obožili se’’. Ugledati se na Jahvea i njegova dela, bez obzira na njihovu moralnu valjanost, predstavlja najveću žrtvu.

Žrtvuj se za državu: Biti patriota i voleti svoju državu je nešto što se samo po sebi očekuje i podrazumeva, samim rođenjem, bez obzira na kvalitete države. Pričaju se priče o slavnim događajima iz prošlosti koje bi trebalo da podignu patriotski zanos, patriotska literatura, patriotska muzika, poezija, državne ceremonije, državni jubileji…sve je to sastavni deo državnog folklora. Zastava, himna, grb, kao simboli države, zahtevaju stav mirno, tj. apsolutno poštovanje. Država traži obaveze od podanika, sve u službi dokazivanja ljubavi prema njoj. Kaže se: ‘’Ne pitaj šta država može da uradi za tebe, već šta ti možeš da uradiš za državu.’’ Poginuti, odnosno, dati život za državu, smatra se jednom od najvećih žrtvi.

Žrtvuj se za naciju: Slično kao i kod ljubavi prema državi, nacionalizam zahteva apsolutnu ljubav prema naciji, bez obzira što nismo mogli da utičemo kojoj naciji ćemo pripasti rođenjem. Glorifikacija nacionalnih karakteristika, uz negiranje i prećutkivanje mana, je očekivana, kako bi se napravila jasna razlika u odnosu na druge nacije. Odudarati od predominantnih nacionalnih karakteristika je jeres. Iako čovek nikad neće, a i ne može, upoznati sve pripadnike svoje nacije, smatra se najprirodnijom svari hvaliti i po svaku cenu braniti nacionalne stereotipe, koji su uvek po pravilu najbolji i najkvalitetniji. Osobine nekog istorijskog nacionalnog junaka se prenesu na čitavu naciju i očekuje se bezpogovorno žrtvovanje.

Žrtvuj se za vladara: Nekada se smatralo da su vladari božji predstavnici na Zemlji. Međutim, i danas takva slika opstaje u mnogim delovima sveta. Idolopoklonstvo i ‘’kult ličnosti’’ vladara, koji, navodno, brine za dobrobit države i nacije, reprezentuje ih, rasprostranjen je kod mnogih naroda. U vladaru se odslikavaju ‘’najbolje osobine’’ država i nacija. Vladareva reč se ne poriče. On je apsolutni gospodar. U vladarevo ime se umire, gine, jer bez vladara ni život podanika nema smisla. Bio vladar glup, lenj, podao, zao…on je vladar i on ‘’najbolje zna’’, kakve su potrebe njegovih podanika. Zato je i žrtva za vladara ‘’sveta’’.

Žrtvuj se za poredak: Slično religijskim dogmama, svaki poredak, baziran na određenoj ideologiji, smatra da je dosegao krajnje istine ljudskog saznanja. Stoga, kritikovati poredak, na kojem se baziraju društveni zakoni, predstavlja svetovnu jeres. Disidenti se žestoko progone, jer oni samo kvare tu ‘’uspostavljenu idilu’’, taj ‘’raj na Zemlji’’, koji se uspostavlja kroz određeni poredak. Tu postoje određene simbolike, karakteristične za svaki poredak, rituali, ideološke premise od kojih se polazi, koje se duboko u svest usađuju, te svaki poredak zahteva i poslušnost onih koji mu pripadaju, kako bi što duže trajao.

Žrtvuj se za klasu: Sama činjenica da neko pripada određenoj društvenoj klasi, zahteva određenu klasnu solidarnost, opet, bez obzira na lične ljudske kvalitete pojedinca. Tako postoje klasni interesi, klasni brakovi, klasno organizovanje i udruživanje, klasna svest…što bi trebalo da homogenizuje pripadnike iste klase u borbi protiv drugih klasa. Klasna izdaja se, takođe, ne prašta. Otpadnici se preziru, podležu moralnoj osudi, stigmatizuju se kao izdajnici…jer nisu na klasnoj liniji i ne podnose klasnu žtvu za opštu klasnu stvar.

Žrtvuj se za sredinu: Lokalpatriotizam je često zastupljen. Slično kao i kod države, samo što je sad u pitanju rodno mesto i kraj, prenaglašavaju se osobine istih, kako bi se napravila oštra razlika u odnosu na druga mesta i druge krajeve. Kod lokalpatriota, ljudi iz njihovog kraja su najbolji, najpametniji, najlepši, najvredniji, najtalentovaniji… Uvek su žrtve drugih krajeva, koji parazitiraju na njihov račun, jer oni najviše i rade i doprinose opštem dobru. ‘’Zaslužnim’’ ljudima, koji su se otisnuli u svet, lokalpatriote dižu spomenike, stalno ih spominju kao ključni dokaz vrednosti njihovog kraja.

Žrtvuj se za kolektiv: Radni kolektiv iziskuje velike žrtve, a i očekuje ih. Zarad boljeg i produktivnijeg poslovanja, traži se apsolutna lojalnost i predanost poslovnom interesu i poslovnoj stvari. Raditi i preko granica svojih mogućnosti je sasvim normalno. Pritom, zanemariti sve druge životne obaveze zarad posla. Ostajanje i posle isteka radnog vremena, rad pod pritiskom, rad u hijerarhijskom poslovnom sistemu, gde svaka budala, može da ti šefuje…sve se to smatra vrhunskom žrtvom. Od dobrog poslovanja zavise i sredina, i klasa, i poredak, i vladar, i nacija, i država, pa i bog.

Žrtvuj se za porodicu: Porodica i jeste jedina stvar vredna žrtve, ali ne i po svaku cenu. Stvarati porodicu iz obaveze i običaja, da bi se zadovoljili drugi, najtragičniji je čin. Porodica bez ljubavi, razumevanja i tolerancije je najgora stvar. Izgubiti sopstveni identitet, zarad porodice, biti stalno nezadovoljan i trpeti u ime porodice, jeste zločin protiv čovečnosti, a opet se smatra vrhunskom žrtvom, bez obzira što takav život reprodukuje dalji ciklus životnih frustracija i nezadovoljstava kroz decu, koja samo nastavljaju stopama roditelja.

I zbog tih silnih žrtvi, pitam se: ‘’A gde je u svemu tome moje jebeno JA i MOJ život?’’

Igor Maksimović