Indonezija za početnike - Deo četvrti – Bali 2

Svanulo je prvo, balinežansko jutro. Dogovaramo se da danas krenemo u potragu za dubljom vodom. Krećemo na doručak i usput preskačemo obamrle Australijance. Uz putić je statua božanstva, a naša sobarica joj vrlo polako i pažljivo prinosi darove. Kako je nežno spustila korpicu sa cvećem i voćem, tako je putićem protutnjala bucmasta belkinja, te šutnula taj poklončić. Razletele se one latice na sve strane. Zapanjeno otpratih pogledom bezosećajnu bucku, ali me familija potera da krenem...

Mesto za ručavanje je odmah do plaže. Sedosmo, čekamo vruće kroasane, a nešto nam je čudno. Zagledamo se, baci pogled levo, desno... Iju, gde je okean? Na mestu gde je juče bila voda, sada samo goli pesak. Pitam konobara gde je more. On sa smeškom odgovara da ga nema trenutno. Kako, bre, nema?! Nema, oseka. Istrčimo napred, negde do ležaljki i vidimo okean daleko, daleko iza onog zaštitnog bedema. Auh, a mi hteli da lociramo dublju vodu?! Ništa, bazen je majka.

Pošto je okean otišao, zovemo Reja, jer je došlo vreme da obilazimo ostrvo. Rej nas pakuje u auto i pravac Ubud!

Gradić Ubud nalazi se na vrhu, i centar je svih ostrvskih zbivanja. Još otkako je u osmom veku budistički vođa tu dolazio da meditira i sakuplja energiju, tako i danas Ubud važi za sigurno mesto pronalaska inspiracije. Tu se jednom godišnje održava međunarodni festival pisanja. Umetnici (platežno sposobni) sa svih krajeva zemljine kugle dolaze u to mestašce da “osveže“ kreativnost. Ubud na balinežanskom znači lek.

Dok hodamo ulicama, primećujemo da je ovo idealno mesto za hipike, ako ih još ima na svetu. Na svakih 10 metara čuči grupa ljudi i nešto stvara. Niko se preterano ne obazire na turiste, što je ogromno olakšanje... U ostalim delovima Balija ako slučajno samo pogledaš u pravcu uličnih prodavaca, ugasio si! Momentalno će te spopasti sa svih strana i na kraju ćeš kupiti sve što nude ili nećeš izaći živ...

Rej predlaže da obiđemo “Monkey Forest“. Šta vam je to? Naime, u džunglici oko hrama starog 400 godina napravljen je rezervat za balinežanske sive majmune. Što li su ih stavili u rezervat, pitam se ja. Ubrzo ću otkriti tajnu. Za nekih 1000 dinara po glavi svečano uđosmo u tu šumu. Slatki, maleni majmuni raspoređeni su svuda. Ima ih na stotine. Izvode besne gliste, poziraju turistima. Moj sin otvara ranac u potrazi za papirnim maramicama, nalazi ih i počinje da šuška ne bi li ih otvorio. U tom trenutku nam poveći sivi mužjak skače na glavu i počinje da se otima za ruksak. Sinak ne da ranac ni za živu glavu, a ni majmun ne odustaje. Ja tresnem nogom o zemlju i saspem tiradu srpskih psovki, te se Sivko prepade i ode...(govori srpski da te ceo svet razume, pa i bliži i dalji rođaci)... Kasnije će me Rej upitati odakle znam kako se teraju majmuni. Eh, brate Reju, duga je to priča. Islikasmo se oko hrama sa sivcima i krenusmo napolje. Guram ja kolica sa mlađim detetom, kad se niotkud pojavi Sivko junior i maznu mom detetu cuclu iz usta. Jao, mila majko, od tog trenutka proklinjaću i Majmunsku šumu i Bali, jer malo dete samo tu lažu hoće i zavija kao Šizela ’99-te.

E sad krećemo ka čuvenom uzgajalištu najskuplje kafe na svetu. Čuvena Luwak kafa smeštena je na vulkanskim kaskadama oko Ubuda. Interesantno je da u Americi kilogram ove kafe košta oko 3000 $. Neka čudna živuljka jede zrna kafe, te se njen izmet sakuplja, očisti i zatim prepeče. Ja ne bih bila ja, da nisam probala. Nije loša, al’ ništa specijalno... Kasnije će moj sinak okačiti sliku sa kafom na fejsbuku, a naslov je: “Moja mama pije kafu od kake“.

Dok se vozamo u susret najmističnijem hindu hramu na Baliju, Tanah Lotu, Rej nam raspreda legendu. Tanah Lot je izgrađen na ostrvcu usred okeana. Sirotani koji su ga gradili bili su napadani od strane morskih zmija kojih je bilo u neograničenim količinama unaokolo. Samo nekoliko je preživelo, i to samo zato što su imali čista srca. Naime, morske zmije ne diraju dobre ljude. Danas zmija više nema, ali bog Deva Baruna ne dozvoljava lošim ljudima da ukaljaju hram svojim dolaskom. Šalje smrtonosne talase s jedne i druge strane ostrvca, pa samo ljudi čistih srca mogu preći tih dvadesetak metara od plaže do ostrva. E, ne zvala se ja Anja i ne probala da stignem do hrama! Mužić me sumnjičavo pogledava dok se hrabro spremam na taj put. Ne zato što sumnja u moje dobre namere, nego zato što sam toliko smotana i kršim se svaki čas, a treba hodati po klizavim stenama. Taman krenem sa sinkom pod ruku, kad golemi talas tresnu ka nama. Turisti ispred nas popadaše, jedan čak ogulio koleno, te se vratiše na plažu. Ali nas dvoje hrabro napred! Bez muke pređosmo do hrama, voda mirna k’o bubica. Tamo su nam svašta nešto ispričali na balinežanskom, mi smo klimali glavama, te se vratismo nazad. Rej reče da smo sveže pokršteni u hindu veru, jer oboje dobismo pirinač nasred čela i orhideju iza uveta.

Dok se vozimo nazad do našeg Sanura, Rej nam nudi da probamo čuvene balinežanske specijalitete od psećeg mesa. Prvo pomislih da nisam dobro razumela, ali kad mi je ponovio... Sreća po tebe, druže Rej, što je danas okean zbris’o, inače bih te tako slatko udavila u istom!

Vratismo se u Sanur. Noć je već pala. Izmoždeni tumaramo ka našoj kućici u cveću. Usput zamalo vrat ne polomih, jer se sapletoh o ležećeg Ozija. Deca momentalno zaspaše, a nas dvoje na verandu, gde nas čeka pivce i vince. Sedamo jedno uz drugo i sa nestrpljenjem čekamo da se okean vrati gde mu je mesto.

 (...nastaviće se...)

Anja (Aleksandra) Mijović