Leđa

Deda Đura je krenuo kod lekara, imao je zakazan termin u ranim popodnevnim satima. Zakačila ga je najveća gužva u gradskim autobusima, u špicu kada i đaci odlaze i vraćaju se iz svojih škola. Ušao je u prepun autobus i nekako se namestio bliže prozorima,što zbog vazduha, što zbog stabilnosti u vožnji. Iza sebe je čuo nekoliko devojčica, koje su se šalile i komentarisale neke događaje sa današnjih časova. Na jednoj raskrsnici, autobus je naglo zakočio i putnici su malo izgubili stabilnost, ali na sreću bez posledica. Iza sebe je osetio kada je jedna od devojčica udarila svojim leđima o njegova i na sreću se zadržala na nogama. Čuo je kada je druga devojčica upitala drugaricu, jeli dobro i ona joj je odgovorila da jeste zahvaljujući čoveku iza nje, čija leđa su je zadržala da ne padne. Došlo je vreme i da siđe iz autobusa. Izlazeći, ispod oka je pogledao u njihova nasmejana lica, koja su već i zaboravila neprijatnu epizodu i bilo mu je drago zbog toga.

Dok je prilazio domu zdravlja i čekajući zakazani termin, sećao se svih tereta koja su njegova leđa istrpela u životu. I onih fizičkih, a i onih nevidljivih, koji znaju da naprave veći pritisak. Dok je bio mlađi, radio je puno, trudeći se da svojoj porodici obezbedi pristojan život, nije se plašio nikakvog posla. Pomagao je svima kojima je trebala pomoć…trudio se da svaki problem u porodici reši. Puno toga su istrpela ta, sada već ostarela leđa. Sada više nije za nikakav rad, porodica mu se raspalam i bilo mu je i drago, što su bar još jednom, nekom poslužila kao oslonac.