Nada

Kurt Kobejn je govorio: “Ukoliko umreš onda si srećan u potpunosti i tvoja duša nastavlja živeti negde drugo. Ja se ne bojim umiranja. Totalni mir nakon smrti i pretvaranje u nekog drugog je najbolja nada koju imam.”

Kurt Kobejn je prva velika rok zvezda koja je izvršila samoubistvo, prvi momak iz tog sveta koji iza sebe ima potpisanu ploču čiji je tiraž deset miliona primeraka. Osim toga, njegov izbor je bio ličan izbor; očito su svi njegovi problemi poticali iz činjenice da je u nekom trenutku izgubio kontrolu nad onim što se s njim dešava. Iz našeg ugla, on je imao bukvalno sve! Ogromnu popularnost, slavu, bogatstvo, mladost. Imao je sve sem sreće. Neko će reći pa sve to što je imao, to je sreća. Očigledno da nije sreća za svakog sreća. U svemu tome on se nije osećao srećnim. Veći deo života se borio sa depresijom i neprijatnom bolešću želuca. Sve to je razaralo njegovo emotivno zdravlje. Počeo je da uzima heroin protiv bolova, doduše to nije bio glavni razlog njegovog korišćenja. Čovek jednostavno nije bio srećan. Imao je sve i na kraju najbolja nada za koju je rekao da je ima, bila je totalni mir nakon smrti i pretvaranje u nekog drugog. U poslednje vreme često razmišljam o Kurtu. Između ostalog mi negde u glavi stoji još jedna njegova rečenica. “Prijatelj je ništa drugo nego neprijatelj koga poznaješ.” I tu je prokleto u pravu, bar u 90% slučajeva. Malo, premalo je prijatelja na ovom svetu. Zloba, zavist, interes, ljubomora itd… Sve je to smrt za prijateljstvo. Da i ne pominjem ono kako bi vas pregazili ne bi li se oni uzdigli ili isčupali iz kakvog blata. Što se tiče ljubavi, tu Kurt takođe nije bio srećan. Nije, a i tu je imao sve. Ženu Kortni, ćerku Fransis. Jednostavno sve je imao gledajući iz ugla posmatrača. Iz svog ugla on je video samo jednu nadu. Možda je bila još koja, ma sigurno je bila, ali njemu je ta bila najbolja.

Aleksandar Žikić, rok novinar i muzičar je rekao za njega: “Iz Kobejnove situacije, zapravo, izlaza i ne može biti. Obeležen i izopšten sopstvenom individualnošću i činjenicom da je, jednostavno, bolji od drugih, on se našao u planetarnom zatvoru, iz koga bekstva nema, jer se nema gde pobeći. Smrt, kao simbolični, ili stvarni prelazak u drugu dimenziju, pretvorila se u jedini izlaz iz realnosti, koja počinje da liči na utopiju budućnosti, koja se, u međuvremenu, dovukla i pretvorila u sadašnjost.” A, sam Kurt u svom oproštajnom pismu između ostalog reče: “Ima dobrog u svakom od nas i mislim da jednostavno volim ljude previše, toliko da se osećam previše jebeno tužno. Tužna, mala, nezahvalna, Riba, Isusov čovek. Zašto jednostavno ne uživaš u tome? Ne znam! Imam boginju od žene koja znoji ambiciju i empatiju i ćerku koja me previše podseća na ono što sam bio, pun ljubavi i sreće, ljubeći svaku osobu koju upozna, jer su svi dobri i niko joj neće učiniti nažao. I to me plaši do granice gde mogu jedva funkcionisati. Ne mogu da podnesem misao kako Fransis postaje očajan, samodestruktivan, death rocker kakav sam ja postao. Shvatam to dobro, veoma dobro, i zahvalan sam, ali od moje sedme godine, postao sam pun mržnje prema svim ljudima uopšte. Samo zato što izgleda tako lako za ljude da se slažu i da imaju empatije. Empatija! Samo zato što volim i žao mi je ljudi previše, pretpostavljam. Hvala vam svima iz dubine mojeg gorućeg, mučnog stomaka, za vaša pisma i brigu za vreme poslednjih godina. Ja sam previše čudna, zlovoljna beba! Nemam više strasti, i zato zapamtite, bolje je izgoreti nego izbledeti. Mir, ljubav, empatija."