Pilule za lilule (peti deo)

Dakle, zbogom antipsihotiku. Nemoj da ideš na „ono mesto“, jer to mesto treba svi da poštujemo, no ako „ono mesto“ ustvari znači WC, to može.

Pročitala sam da Bipodis, tj. aripiprazol, nestaje iz organizma za nekih osamnaest dana. Dakle, ako se do tad ne pojavi ta famozna manija, neće nikad.

Jedan za drugim, nestajali su svi čudni simptomi: tamni urin, skoro pa potpuni zatvor i gubitak apetita, otvaranje novih dubokih rana po nogama, izostanak menstruacije, opadanje kose, bujanje malja na nogama, naduvena stopala i prsti, neunošenje tečnosti, potreba da se stalno leži. Kad sam se prvi put dobrano olakšala, došlo mi je da pustim neku veselu pesmu, no još uvek mi nije bilo do muzike, kao ni tableta i fotoaparata. Zver od kompjutera je i dalje hvatala prašinu. No, ako ništa drugo, budila sam se oko deset, legala oko jedan, uspevala da brinem o nekom virtualnom ljubimcu kome sam dala ime Sigfried, te se malo, ali samo manje mučila da kucam u malobrojnim ćaskanjima sa prijateljima.

Jedini simptom skidanja sa leka koji me je mučio bile su još nemirnije noge. Hodala sam po celom stanu, po ceo dan, prebacivala se sa jedne strane stolice na drugu, onda kad sam mogla da sedim. Pokušala sam da spavam bez onog nesrećnog Rivotrila, bez koga nisam mogla već tri meseca, nije bilo ni teorije da ću zaspati. Želela sam da, kao lutka, mogu da svako veče otkačim noge iz karlice i ostavim ih pored kreveta.

Posle par sedmica, noge su bile mirnije, prisutnost veća, a skoro sve glupe emisije na televiziji su postale nebitne. Pokušavala sam da čitam, makar malo, za Sigfrieda nisam više bila zainteresovana, jer mi smetaju stvari koje nisu dovoljno kreativne. Mora da je do sad već davno upokojen, nesrećnik. Onaj novac koji sam dobila, sam i dalje uzimala jednom mesečno, kako bih platila ta četiri računa, te kako bih imala makar za nešto slatko i, da prostite, tampone.

I došao je taj dan kad sam imala zakazano kod kliničkog psihologa.Ova sredovečna gospođa se mnogo, mnogo razlikovala od moje doktorke. Prvo me je pozvala telefonom da me podseti da treba da dođem, posle da mi kaže da će kasniti. Na hodniku mi je mahnula i prišla da mi pruži ruku, umesto da me prozove, onim poznatim, monotonim glasom. Odvela me je u svoju kancelariju, uključila ventilator i izvinila se što nema rashladni uređaj, za razliku od gotovo sviju njenih kolega. Ponudila me je kafom, rekla sam da je veoma retko pijem i pristala sam samo na hladnu mineralnu vodu. Objasnila mi je da ćemo raditi testove, tri komada.

Nažalost, jedan od tih triju testova bile su Rohšarhove mrlje, nešto što sam radila sedam-osam puta u životu i što ne mogu da smislim. Znam tačno koja je koja, ne volim onu zečiju lobanju, niti onu sa džinom koji sedi na barskoj stolici i deluje bahato. Za poslednje dve-tri nemam ni predstavu šta su, pa lupetam koješta.

Drugi test je, iako mi nije objašnjen, bio test inteligencije. U delu vezanu za opštu informisanost sam pogrešila samo jednom, ne mogavši da se setim Pastera. Nije mi bio problem da ponovim osam brojeva unazad, iako sam se, možda, umesto biljke osećala kao gljiva. No, gospođa je bila impresionirana.

„Vi imate veoma, veoma visoku inteligenciju, da li ste to znali?“

„Jesam, no nisak očekivala da i danas bude tako!“

Dobro da me nije pitala zbog čega, možda bi mi se omaklo da kažem da već par sedmica ne uzimam Bipodis.

Za treći i poslednji deo evaluacije, poslala me je u praznu sobu za sastanke, sa portretima, ako se dobro sećam, dobrotvora Instituta po zidovima. Dobila sam takozvani Milonov test, sa nekih 180 tvrdnji, gde je trebalo odgovoriti sa da ili ne. Neka su bila poprilično standardna, no bilo je i bisera.

„Poslednjih desetak godina nisam video automobil.“

Molim?

„Poslednjih mesec dana sam više puta bio na naslovnim stranama časopisa.“

Mmmm...ahem...ha?!

„Tokom ovih šest meseci više puta sam bio na prekookeanskim letovima.“

„A-ha-ha-ha-ha-ha-ha!“

Šalu na stranu, šta se desi kad neko za drugu i treću tvrdnju zaokruži da, iz više nego opravdanih razloga? Pitala sam to i psihološkinju, rekla je da test ima mnogo komplikovanih parametara i da poznata ličnost ili političar ne bi nužno dobili neku „težu“ dijagnozu. Tu sam shvatila da gospođa razume humor, da ne vidi u svemu patologiju, te da mogu da joj verujem.

No, s obzirom na to u kakvom sam stanju radila testove, koliko god da sam se dobro držala, očekivala sam sve i svašta. Šifrarnik Milonovog testa bi bilo nemoguće prokljuviti čak i da je dostupan na internetu, a tumačenja Rohšarhovih mrlja otkrivaju mnogo, mnogo, zabrinjavajućih stvari, bez čvrtstih dokaza. Primera radi, ako na slici VII vidite petrolejku, shizofrenični ste. Ja sam, po onome što sam uspela da protumačim, ispala paranoična, egocentrična i narcisoidna latentna lezbijka koja prezire svog oca, ima dobre organizacione veštine i plaši se kastracije. No, ako ništa drugo, bar nemam shizofreniju?!

Šalu na stranu, jedna od ovih stvari je delimično tačna. No, ostale su apsolutna glupost.

Tokom sledećih par sedmica, ubijala me je neizvesnost. Posle dva meseca sam uspela da se vratim društvenim mrežama, za koje nisam bila sposobna, no za pisanje recenzija mi je i dalje trebalo mnogo više vremena nego što je to normalno. Ako ništa drugo, išla sam u par dužih šetnji.

Jutro tog drugog petka u septembru sam dočekala sa zebnjom. Bilo mi je neobično hladno, gutala sam knedle i pitala se da li da uzmem još jedan Rivotril. Šta ako se potvrdi da sam bipolarna? Šta ako imam nešto drugo sa elementima psihoze? Šta ako mi mozak zaista propada?

Nisam htela da budim majku, niti da uzmem novac za doručak, koji mi je ostavila, znajući da će me masno pecivo makar malo odobrovoljiti. Ješću posle, ako život bude imao smisla, kao nekad.

Par minuta kasnije, opet sam bila u čekaonici na kraju hodnika, ispred doktorkine ordinacije.