Pilule za lilule (šesti deo)

„Aleksandra!“

Ušla sam i sela na stolicu, sa koje sam gotovo odmah pala. Doktorka se uzdržala da se ne nasmeje, da bi mi rekla da toj stolici ispada sedište. Umesto da se setim slične malerozne situacije sa jedne srednjoškolske predstave, gde je ’bajagi Puškin ’bajagi Jesenjinu namestio stolicu, a ovaj rekao: „Hvala vam, gospodine Puškine!“, ili da je bar pitam kog đavola se stalno ceri kao luda na brašno, ja sam samo klimnula glavom i sela.

Htela sam da pitam doktorku da li je prostudirala moje rezultate, no nije bilo potrebe – ispostavilo se da će kovertu otvoriti preda mnom. Pa, pobogu, šta ste radili svih ovih dana? Obrađivali fotke sa svog drugog letovanja, ili...?

Par minuta tišine dok je iščitavala polovinu, možda samo i trećinu prve stranice trostranog izveštaja. Zbog čega ovolika neizvesnost? Zašto gleda u to otvorenih usta? Najzad je progovorila.

„Vi imate veoma visok koeficijent inteligencije!“

Uh, bre, zar je to tako strašno? Ili me se sad plašite...?

„Takođe, vi ne ispunjavate uslove za bipolarni afektivni poremećaj ličnosti.“

Tu sam se drznula.

„Jesam li vam rekla? Inače, pre oko mesec dana sam prestala da pijem Bipodis, od tad mi je malčice bolje!“

Delovalo je kao da je zanemarila ovo, jer je nastavila svojim putem.

„No, depresivni ste i imate por...“

„Poremećaj ličnosti? Granični? Ef šezdeset tačka tri?“

Bila je zbunjena.

„D...da.“

„Znate, ja to mislim od kako sam prvi put čitala o njemu i, šta god da su mi govorili u međuvremenu, radila sam na tome da ga dovedem pod kontrolu. Mogu li da dobijem kopiju izveštaja na uvid?“

„M-možemo o tome da porazgovaramo, ali za to vam je potrebno prisustvo advokata!“

A? E? Ostali samoglasnici? Pa šta to piše na ta tri lista papira? Da ću nekoga ubiti? Da ću umreti od narkomanije, iako nikad nisam probala drogu? Da ću silovati muškarca, jer sam prikriveni nimfos, pored toga što sam i latentna lezbijka koja nisam? Neizvesnost me ubija, a vi ne želite ništa da mi kažete, gospođo!

Odmahnula sam glavom i onda videla bubu na podu.

„Gle, ovde vam dolazi sve i svašta!“ prokomentarisala sam, pre nego što sam je zgazila. Do dana današnjeg ne znam da li je ovo bio simbolični gest ili ne, još uvek su sećanja na taj period pomalo maglovita.

„Hoćete li mi sad promeniti terapiju?“ pitam je.

Ćuti. Razmišlja.

„Spustićemo vam Rivotril, da bismo ga posle ukinuli. Sa četvrtine ujutru i tri četvrtine uveče, prvo prelazimo na polovinu uveče i četvrtinu po potrebi, a posle samo na četvrtinu uveče...“

„Evo dobrog trenutka da vam kažem da nikad nisam uzimala više od te poslednje doze koju ste naveli. I ovako i onako sam se osećala kao da me nema, još bi mi samo to nedostajalo.“

Ne znam šta bi mi sad rekla, da je ne sprečava lekarska etika, ali ne verujem da bi bilo pozitivno.

„A kako vam odgovara Lat...Elicea?“

„Možda me je digla iz kreveta, možda me je diglo neuzimanje Bipodisa. Ne znam. Uglavnom, pošto je dokazano da nisam bipolarna, da li biste me vratili na Flunisan?“

Klima glavom, iako verovatno misli da je i ovo nekakvo ubeđenje. Bipodis ne spominje, ali u izveštaju će napisati da sam samoinicijativno prestala da ga uzimam. Obaveštava me da šifru depresije mora da prebaci sa F32 na F33, jer nije prvi put da sam depresivna. Izražavam sumnju da je moje depresivno stanje bilo rezultat bilo čega drugog sem hormona u prošlosti, te iskustva sa Bipodisom u ovom slučaju, ali sve što mi nudi je da ostane F32. Neka, piši 33, lepo izgleda.

Zakazuje mi kontrolu za mesec dana i tad ćemo, valjda, pričati o dnevnoj bolnici, kako bih se integrisala, šta god to značilo.

Stižem kući, proždirući ono masno pecivo. Na sopstveno čuđenje, uključujem veliki kompjuter, pošto sam oduvala prašinu, jer još nemam snage da je brišem, kako valja. Zadovoljna sam, valjda zato što sam već petnaest godina u pravu po pitanju toga šta mi je. Kako i ne bih? Uprkos nekim egzotičnim teorijama, nije organske prirode i može se kontrolisati, kod gotovo svakoga.

Mislila sam da će ovde biti kraj mojim mukama. No, jok. Drugarica koja je socijalni radnik na drugom kraju sveta me je upozorila na to. Od teže epizode depresije, oporavak traje duže. Kad jednog antidepresiva više ne bude bilo u organizmu, a drugi još ne bude proradio, gotovo sigurno će doći do koraka nazad. Aripiprazol se vezuje za DNK i može biti potrebno i do godinu dana da se njegovi efekti izgube.

Nadala sam se da samo paranoiše. Htela sam da dokažem sebi da mogu sve, koliko već sledeće sedmice sam uključila tablet, a sa fotoaparatom otišla na besplatni koncert i slikala iz prvog reda. Videla sam se sa nekoliko prijateljica, a onda smo majka i ja otišle na ručak sa rođakom iz inostranstva koju sam mnogo bolje podnosila nego krajem 2016.

Rođaka meša sve moguće religije, obožava ezoteriju, popularnu psihologiju i šta još sve ne. Pošto je psihički zdrava, to nije opasno...ali, brate, žena priča koješta! Kad sam joj objasnila sve što se dogodilo i rekla joj šta je na kraju dijagnoza, objasnila mi je da treba da idem kod iscelitelja, jer je u meni nekakav demon. Dobro pa nisam satana, lično i personalno, što bi rekle novopečene birokrate!

Tog septembra sam pokušala da radim na zborniku svojih radova i nisam uspela. Za jednu sitnicu mi je trebao ceo dan, a sve je izgledalo kao nekakav „in memoriam“. Probala sam da prođem test i predajem engleski jezik studentima u Japanu, no odbijena sam zbog razrokosti – ne mogu da gledam pravo u web kameru. I, valjda me je neki đavo terao, ponovo sam konkurisala za posao telefonske podrške u firmi gde mi radi ona drugarica. Ko veli, ako je ona uspela da ide na more uz taj posao, onda nije baš tako loše, zar ne?

I vratila sam se u ono utočište za takve poput sebe, ovoga puta motivisana da upoznam druge, da naučim nešto o njihovim demonima, kako bih ih bolje razumela. Na ovom svetu ne postojim samo ja.