Sastalo se društvo staro

Šetajući gradom, deda Đura je iza leđa začuo povik:

-Đuro!

Okrenuo se i video kako iza njega stoji čovek čije su mu crte lica bile poznate. Pokušavao je da se seti odakle ga zna I uspeo je.

-Saša!Ti si?

-Jesam, druže moj stari. Čoveče, pa nismo se videli…uh, pa od srednje škole.

-Hajde da sednemo negde, da popijemo kafu, piće, ako imaš vremena!?

-Ma, imam…hajde.

Seli su u obližnji kafić i započeli razgovor.

-Baš dobro što sam te sreo. Znaš, pre mesec dana smo imali skup generacije u jednom restoranu. Par meseci smo se skupljali po društvenim mrežama. Sastalo se nas tridesetak u jednom restoranu. -reče Saša.

-Baš mi je žao! Voleo bih da sam znao. Bilo bi lepo ponovo videti mnoge ljude.

-E, al tu nije kraj. Dogovor je da se jednom mesečno viđamo, kako ko može, na par sati, a u međuvremenu da, ako nađemo nekog ko nije znao za susret, obavestimo i njega. Uostalom, ako imaš profil na fejsu ubaciću te u neku našu internu grupu i videćeš svako obaveštenje.

-Imam. Pod imenom i prezimenom mi je profil.

-Nego, ajde dok te ubacim,pričaj mi kako si, šta si radio ovih četrdesetak godina?

Sedeli su više od sat vremena, sećajući se dana iz osnovne škole, onih lepih i onih ružnih. Razmenjujući informacije o mnogim ljudima, Saša mu je pokazao slike iz telefona, sa susreta koji se desio. Na rastanku su se dogovorili da se vide za koji dan, kada je planiran prvi vanredni susret onih koji budu mogli da dođu.

Po povratku kući, deda Đura je potražio albume sa slikama među kojima je imao mali broj uspomena iz škole. Pronašao ih je, seo i prisećao se imena sada odraslih i već pomalo ostarelih ljudi. Gledajući u ta lica, u duši mu se stvorio veliki ponos: “Bože, šta je ovde lekara, inžinjera...pravnika. Koliko je pametnih ljudi izašlo,iz ovih, tada mangupa i mladih dama. Srećan sam što sam sa njima delio školsku klupu!“, pomislio je deda Đura, “Jedva čekam da ih vidim.“

Nedelju dana kasnije, iz poruka u grupi, u koju ga je ubacio Saša, sastali su se u jednom restoranu, i u zakazano vreme, deda Đura je došao. Kada je ušao unutra, pogledom je pokušao da prepozna neko lice, ali bezuspešno. Kod obližnjeg stola sedelo je par ljudi i jedna žena ga je pogledala, ustala i rekla: -Đuro! Ti si? Sneža je iz B odelenja. Hajde sad vrati sliku, da me se setiš.

Kada se nasmejala, Đuri se vratio film i setio se svoje drugarice. Izljubili su se redom i Đura je seo pored njih. Ubrzo su stigli i ostali, skupilo se njih petnaestak i razgovor, prožet smehom, se rasplamsao. Svako je dodavao neka sećanja, a iz uzajamnih saznanja, shvatili su da su ih već i neki zauvek napustili. Bilo je onih sa teškim bolestima, a par njih je tragično nastradalo. Bilo je i onih koji su otišli trbuhom za kruhom, negde u inostranstvo, tako da ih je bilo i po belom svetu. Sve u svemu, tih par sati je brzo prošlo…počeli su da se razilaze i svako je otišao na svoju stranu. Dok je išao prema svom stanu, neka tuga se uvukla u deda Đuru, tuga za tim prošlim vremenima, ali i dalje je preovladavala sreća što je imao takve školske drugove.

Za generaciju 63/64 O.Š. “Kosta Trifković“ u Novom Sadu