Stara klupa

Ispred moje zgrade, na početku ulice ima jedno staro drvo u čijem podnožju je napravljena klupa. Prvi put ju je napravio moj pokojni otac, davno, pre više od četrdeset godina. Uradio je to kako bi komšije iz naše, a i okolnih zgrada, tu mogle da sednu leti da se druže. U to vreme ovo je bila normalna pojava, druženje…ljudi su bili mnogo prisniji i koristili su svaki momenat za druženje.Tu je znalo da se skupi dosta ljudi, mahom penzionera, ali i mlađe generacije. Neki su donosili i od kuće male stolice, a pokušalo se i da se napravi još neka klupa. Međutim, često su bile lomljene zbog blizine parkinga.

Vreme je prolazilo, ljudi su se osipali, neki umirali, neki se odselili, a klupa je ostajala odolevajući vremenu i ljudima. Samo jednom je bila, na neki način oštećena, kada je pre dvadesetak god jedna grupa momaka iz susednih zgrada došli na ideju da im trebaju njene daske za sto za stoni tenis?! Ni dan danas nije mi jasno kako su ih iskoristili, uglavnom, izvadili su ih iz ležišta koje je moj otac postavio.  Ali, ubrzo je jedan komšija ponovo postavio druge daske i ona je ponovo bila tu.

Nažalost, sve manje je tu bilo nekog druženja komšija, klupa je ostala da služi samo slučajnim prolaznicima, koji tu zastanu, da na nekom svom putu malo odmore i produže dalje. Često sednem na nju sećajući se onih vremena…gledam je, sve više i njoj vreme uzima danak, kao i nama. Preživljava sve vremenske neprilike, kiše, snegove, mnoge oluje. Po njoj se i gazilo,kada se neko penjao i skakao, ali ona i dalje stoji i pruža sebe nekome da odmori, zastane i nastavi svojim putem. Ona će ostati da čeka sledećeg prolaznika ovog života, sve dok god postoji deo nje na koji će se neko moći spustiti, sesti iz nekog svog razloga