Vrabac Marko

Preturajući po ormanu, tražeći nešto, našao sam stare albume sa fotografijama iz detinjstva moje pokojne ćerke. Gledajući ih polagano, setio sam se kada su slike nastajale…od rodjenja, prvih koraka, polaska u školu…celo njeno odrastanje. Zastao sam na jednoj slici gde je uslikana za stolom, ispred nje sveska i knjiga, a ona premorena, skoro zaspala. Odmah sam se setio kako je nastala. Bila je drugi ili reći razred osnovne škole i tih dana je skoro svaki dan imala domaći iz srpskog jezika na temu jedne priče iz čitanke koja se zvala ‘’Vrabac Marko’’. Učiteljica im je zadavala različite zadatke, od prepričavanja priče, razmišljanja o njoj itd. Taj dan smo negde bili u poseti i nismo stigli odmah da napiše domaći, pa je pred spavanje morala da ga uradi. Nervoza od svakodnevne teme je učinila svoje, bila je na ivici plača ionako umorna, pa smo zajedničkim snagama to napisali. Slikao sam je onako, da se seti toga…ne sluteći da ću ja sa tugom sada to gledati.

Priča je o dečaku koji se raduje snegu u toploj sobi, uživajući u predstojećem sankanju i grudvanju, sve dok ne vidi promrzle i gladne vrapce, skupljene u gomili. Majka ga nauči da pokupi mrvice i ostavi na sims prozora, što on i učini. Jedan vrabac je odmah doleteo i počeo da kljuca, a za njim i ostali. Taj vrabac je dobio ime Marko. Na taj način, dečak je dobio životnu lekciju o tome kako treba pomagati svakom u nevolji.

Često smo se sećali kasnije, u godinama koje su prolazile, te epizode iz njene škole. Tako da su mi ostale žive slike gledajući sa ljubavlju, pomešanom sa tugom, u tu fotografiju. U poslednjoj deceniji, populacija vrabaca je opala za devedeset i devet posto i većina njih je uginula usled nedostatka pijaće vode. Uvek ostavite posudu sveže vode ispred vaše kuće. Spasimo vrapce.