Muzika mećave

Kompozitori svojim instrumentalnim delima ponekad daju nazive po nekom prizoru iz prirode ili događaju iz književnosti i istorije koji ih je inspirisao tokom stvaranja, ali takva kompozicija u svojoj suštini ne poseduje nikakve dodirne tačke sa onime na šta naslov referiše. Retko kada čisto instrumentalna muzika uspeva da transcendira ograničenja notnog predstavljanja. Kako je u pitanju medij koji se zasniva isključivo na harmonizovanju tonova i tišine, mogućnosti pripovedanja ili slikanja su takvoj muzici najčešće nedostupni. Načelno, notni jezik ne može upućivati na materijalne ili duhovne pojave na koje može referisati govorni jezik. Oslobađajuće deluje instrumentalna muzika na opterećenost rečima i informacijama, jer njena milozvučnost zadire u vanpojmovne sfere svesti. Ipak, u retkim kompozicijama kao što su Bumbarov let Nikolaja Rimskog Korsakova, Sen Sansov Karneval životinja ili četvrti stav Betovenove VI simfonije, ograničenost instrumentalnog predstavljanja konkretnih pojava kao da je prevaziđena. Teško da bi se moglo poreći da Korsakovljev let bumbara ili Sens Sansovi lavovi, magarci, ptice (i pijanisti!) zaista nisu predstavljeni putem muzike. Četvrti stav Betovenove VI simfonije zaista prikazuje oluju sa kišom i grmljavinom. Takva ostvarenja u osnovi podražavaju jednostavne zvuke iz prirode, ali to čine služeći se konvencijama i osobenostima notnog jezika, a pritom se ne odriču mogućnosti ulepšavanja i usložnjavanja onoga što predstavljaju.

Jedan od izrazitih primera takve muzike koja nadilazi, transcendira ograničenost tonova da jasno upućuju na neku pojavu svakako je Dvanaesta transcendentna etida Franca Lista. U pitanju je poslednja u nizu Listovih čuvenih transcendentnih etida – dvanaest primera izuzetno teških vežbi za klavir, koje se često nalaze na repertoarima iskusnih pijanista. List je rad na njima započeo sa osamnaest godina, 1826. godine. Ta prva verzija zapravo je serija lakih vežbi koje je smislio još uvek mladi Franc List. Ipak, taj kompozitor i pijanista u svoje vreme važio je za najvećeg virtuoza na klaviru; 1837. godine on se vraća tim vežbama, usložnjava ih i daje im naziv Dvanaest velikih (ili veličanstvenih) etida. Kako su te etide bile izrazito teške za izvođenje, List je 1852. godine objavio konačnu verziju, u kojoj je tehnička zahtevnost unekoliko smanjena; izuzetak je jedino četvrta po redu etida, koju je kompozitor dodatno otežao.

Dvanaesta etida nosi naziv – Mećava. Ona je jedina od svih kompozicija za koju bi slušalac, bez ikakvog predznanja o tome šta sluša, mogao reći da je u pitanju prikaz snežne oluje. Ta etida napisana je primarno kao vežba, studija za tremolo, muzički izraz u kome se jedan ili više tonova ponavljaju. To ponavljanje tonova odaje utisak snežnih pahuljica, koje isprva rominjaju nad nekim predelom, da bi se kasnije njihova brojnost povećala. List zatim neprekidni tremolo dopunjava hromatskim skalama koje imitiraju zvuk vetra čija se snaga sve više pojačava. Mistična melodija odražava atmosferu bajkovitog prizora pokrivenog snegom. Taj kompozitor mađarskog porekla uspeo je da notama ispiše jednu lirsku pesmu, da naslika idiličan prizor, da prenese utisak hladnoće i da jednoj običnoj prirodnoj pojavi prida osobine nedokučive lepote, sklada i savršenstva.

Izvođenje koje ću ovde preporučiti posebno je zanimljivo, ne samo zbog toga što je u pitanju jedan čuveni pijanista, već i zbog niza učitelja koji stoje iza njega. Klaudio Arau, naime, učenik je pijaniste Martina Krausa koji je učio kod samog Franca Lista. Ali, ukoliko se uputimo još dalje u prošlost, niz postaje još zanimljiviji. Učitelj Franca Lista je Karl Černji, kome su Transcendentne etide posvećene, a koji je učenik Ludvig van Betovena. Niz se nastavlja dalje sa Jozefom Hajdnom, koji je podučavao Betovena. Ovde ćemo stati i ostaviti veličanstvenoj kompoziciji da ponešto i sama kaže jer, kako smo napomenuli, njena rečitost je retka pojava koja u svetu instrumentalne muzike zauzima sasvim posebno mesto.

Andrej Čanji