U gorama Srbije (drugi deo)

Dokaz da se stvari mogu promeniti nabolje kad se ljudi udruže oko zajedničke ideje i u postizanju njenog cilja liše sujete i materijalnih interesa, jer žele da sačuvaju ono najbolje što imaju, jeste projekat koji je modernizovao skoro zaboravljeni voz “Ćiru” koji je saobraćao prugom uskog koloseka koja je povezivala Beograd sa Sarajevom do 1974. Prvi voz ovom prugom prošao je 1925. a njena izgradnja je počela četiri godine ranije.

Ovaj deo dugo je bio zapušten iako ima veliki turistički potencijal, jer je na Zlatiboru. Tačnije, između Tare i Zlatibora, na samoj granici Srbije i Bosne i Hercegovine. Meštani Mokre gore su obnovili Šargansku osmicu, trasu jedinstvenu u Evropi i sada parna lokomotiva saobraća na relaciji Mokra Gora- Višegrad. Naravno, selo Mokra gora je mesto odakle kreće  voz “Nostalgija” koga vuče parna lokomotiva, praveći na svom putu osmicu i uspešno savlađuje veliku visinsku razliku na kratkim rastojanjima.

 Početna stanica je lepo uređena, čista, sa objektima koji dočaravaju specifičnost Srbije, što atmosferu, dok se čeka na voz, čini prijatnijom, kao i klima po kojoj je ovaj kraj poznat. Inače, na svom putu, voz prolazi kroz dvadeset dva tunela, staje na nekoliko stanica i svaka od njih ima svoju priču koja se može čuti od konduktera, kao i sa razglasa. Takođe, staje na svim mestima koja turistima mogu biti zanimljiva na bilo koji način. Uglavnom su to mostovi, vidikovci …

Pored ugostiteljskih objekata u Mokroj gori, postoji i muzej u kome je istorijat ovog mesta i voza, zabeležen, i posetiocima prezentovan kroz fotografije, natpise, kao što se u kratkoj šetnji mogu videti crkva, srednjevekovno groblje, lekoviti izvor Bele vode, a put koji vodi do nje, ograđen je šinama. Dakle, mesto ima svoj pečat i priču po kojoj je prepoznatljivo.

“Stanica u bespuću”zvuči pomalo zastrašujuće, ali tako zovu Jatare, mesto u kome niko nikad nije ušao ni izašao, niti je ikad ijedna karta prodata tu, već je na samom početku izgrađeno kao “stanica za ukras”, pružiće nezaboravan utisak kad su prirodne lepote u pitanju. Za one koji su ljubitelji restorana, postoji mogućnost da ga nađu u steni, a oni koji to nisu, mogu se popeti na Gornje Jatare uskom stazom, drvenim stepenicama i odatle posmatrati krajolik.

“Nostalgija”nakon pauze nastavlja put uz specifican miris uglja, dima, pa i malo pepela u vagonu ako je prozor otvoren, krećući se onako kako joj mogućnosti dozvoljavaju. Nije brza kao savremeni vozovi, ali je udobna, čista a osoblje koje prati putnike-ljubazno.

U Golubićima, stanici napravljenoj za potrebe filam “Život je čudo”  zbog njenog specificnog izgleda, svako se moze osetiti kao akter pomenutog filma.

Ipak, najzanimljiviju priču za turiste ima stanica Ludi kamen. Komercijalna moderna bajka, nalik onoj o mostovima ljubavi, ali nostalgičnu atmosferu putovanja u vozu sa drvenim klupma, čini  romantičnijom. Ko želi da mu ljubav potraje, na to mesto treba da baci novčić i zamisli želju.

Šargan vitasi je poslednja stanicam nakon dva sata vožnje “Nostalgijom”.

Inače, čuveni proroci Tarabići, iz ovog su kraja. Na putu do Mokre Gore prolazi se pored sela Kremna, gde su rođeni. Njihove reči da će proći mnogo godina i da če se ljudi setiti da obnove gvozdeni put, misleći baš na ovo mesto, samo što se do Višegrada tad neće ići poslom nego radi zabave, pokazale su se istinitim. Da li su bile inspiracija ljudima ili Tarabići zaista vidoviti, nije ni važno. Uostalom i Sava Savanovic je blizu, pa ko voli…

Vojnik koji stoji između dve zemlje na graničnom tunelu Vardiše, postavljen tako da su mu je jedna noga u Srbiji a druga u Bosni I simbolično gazi krunu crno-žute monarhije, nostalgija je više, a saznati šta gore Srbije kriju, pravi je izazov.