Da li ikad prestaje da boli?

Nikad se nismo oprostili... Nikada poslednji zagrljaj, poslednji poljubac, poslednje 'volim te'... Svaki tren uzimali smo zdravo za gotovo, svaku sreću ili tugu komad po komad delili govoreći da vremena ima, da će da traje... da li sreća, da li tuga, da ima vremena da se smejemo radosni, da plačemo u patnji. I bilo nam je isto. Koliko ljubavi u sreći, isto toliko, ako ne i više, u tim tako teškim, nepodnošljivo bolnim vremenima. Kao što si otišao ti, tako je nekome otišao neko drugi, tako ću i ja, ako jednom napokon krenem dalje, ako ikada oprostim sebi što nisam pošla za tobom, tako ću i ja, jednom nekome otići. Neću lagati i reći da se sećam samo divnih trenutaka, samo jutarnje kafe na terasi, poljubaca kojima smo jedno drugo budili, nežnosti, ljubavi, sreće. Ne. Sećam se ja i onih razvaljenih vrata, mržnje u pogledima, ružnih reči, zaudaranja na alkohol i loše cigarete... Ali to smo bili mi. I ne želim ni da pamtim drugačije. Je l se sećaš poslednjih trenutaka sa nekim koga više nema? Sećaš li se poslednjeg razgovora, poslednjih osmeha, svađe, suza? Sećaš li se? Iz sve snage zapni da se setiš. I onda dolazi onaj užasan osećaj krivice. Kakav god da si bio, koliko god da si voleo, da voliš, koliko god da si dao, kajaćeš se. Kajaćeš se što nisi više. Što nisi više dao. Više ljubavi, više nade, više vremena, više razumevanja. I čini ti se, samo kad bi mogao sve ispočetka...sve bi opet ponovo, ali sve bi sada drugačije. Sve bi jače, intenzivnije. I onda.. Isto. Kajanje što nisi više, što nisi jače, što nisi više voleo, više pružio, što ti je teško padalo da izgovoriš ono što bi sada izgovorio sa neverovatnom lakoćom. Kajanje... Neki su otišli a da nisu nestali. Neke smo oterali sami, sa ili bez namere. Neke smo zauvek sahranili a da ih nismo ispratili. Sahraniš živog čoveka jer za njega nije bilo mesta u životu. U tvom životu. I umire. Umire zajedno sa sećanjem. Ako je sećanja vredno. I najteže padaju one reči koje nismo naglas izgovorili. Nesigurnost. A opet, samo besmisao. Bez svrhe, bez cilja, bez smisla. Da li bi bilo drugačije da smo bili glasniji ili je trebalo da govorimo u tišini. Sećanja na neizgovorene lepe reči, potisnute ružnim, izgovorenim rečima i žal što ne možemo vratiti vreme. Ni uspomene. Dok se ne pomirimo sa gubitkom. Čoveka ili sećanja. A kad se pomirimo sa gubitkom, onda prestaje da boli. Da li ikada prestaje da boli?

Bojana Ćebić Miletić