Misterija leta 707 (2. deo)

Erne i Nora su sedeli jedno pored drugog i ćutali. Tek posle dva minuta Nora više nije mogla da izdrži, već progovori.

- Nego, kad reče da se vraćaš?

- Nisam rekao kad se vraćam. U ostalom, šta te briga. Doć’u kad dođem.

- Dobro, samo pitam, bez ljutnje.

- Ko se ljuti? Ja se ne ljutim, samo lepo kažem – izusti Erne i zagrli je.

- Tata pusti me, nemam više 5 godina.

- Tačno, imaš 4 – dodade Erne i isplazi se.

- Ha-ha, jako smešno – uzvrativši mu.

Vreme je prolazilo sporo ali sigurno. Posle dvadesetak minuta razglas se začu i Erne ustade. To je bilo obaveštenje za polazak aviona. Brzo se pozdravio sa Norom, te pohita ka tunelu koji je vodio do prostorije za ulazak u avion. Otkucavši kartu, pohitao je brže želeći što pre da se smesti u udobno sedište aviona. Gomila putnika okruživala ga je sa svih strana, propraćeni stjuardesama i raznoraznom poslugom. Svi su žurili da se ukrcaju u let 707.

- Dobro veče – reče stjuardesa koja je stajala pred vratima glavnog tunela, koji je vodio u sam avion. Smešila se putnicima poželevši im prijatnu vožnju.

Nakon što su se svi smestili na svoja mesta, glas sa zvučnika obavestio je da je sve spremljeno i da avion može da uzleti. Erne se smestio na sedište pokraj prozora i zavezao se kaišem koji je bio kraj njega. Posmatrao je noć i kišne kapi koje udaraju o okno prozora. U samom avionu gorelo je noćno svetlo, što je povećavalo potrebu za spavanjem. Posle određenog vremena, avion se pokrenuo sa mesta. Lagano se okrenuo i nesmetano povećavao brzinu duž piste. Jurio je kao sam vetar koji je duvao sa svih strana, te polete i vinu se u oblake. Najgori deo je prošao, mislio je Erne. Grmljavina je uzimala sve veći mah, ali to ga nije zabrinjavalo. Kroz glavu mu je prolazio sastanak koji je morao da obavi. Ipak je on stručni fizičar; neprofesionalno bi bilo kad se on ne bi tamo pojavio.

Johansen je oduvek mrzeo letenje i avione, jednostavno ih nije voleo. Smatrao je da se avion može srušiti od jakog olujnog vremena, poput ovog koje je nailazilo. Ali se zato divio munjama koje su parale nebo. Prosto su oduzimale dah. Tako su snažno udarale i pravile nesnosnu buku da su ljudi poskakivali sa svojih sedišta. Neke žene su se čak i tresle al’ su ih stjuardese umirivale da je sve ovo sasvim normalno i da će nevreme proći. Naravno, realnost je izgledala sasvim drugačije.

- Gospodine, šta želite da popijete? – upita crnokosa stjuardesa zamišljenog Ernea koji je i dalje neprekidno zurio kroz prazan prostor neba dok su mu misli bile negde tamo, daleko.

- Hm, jedna kafa bi bila sasvim dovoljna.

- Koju želite?

- Može Nes.

- U redu, odmah ćete dobiti – reče devojka i otide. Za to vreme, većina putnika  upalila je i lampice iznad svojih sedišta tako da je avion bio potpuno osvetljen, bar ovaj deo gde je Johansen sedeo. Nasmejana devojka je vrlo brzo stigla donevši topli napitak. Erne se zahvalio i uzeo šoljicu vrućeg napitka u ruku. Miris ga je potpuno preplavio. Obožavao je da pije nes više nego išta. Laganim pokretima kašičice mešao je porcelansku šoljicu koja je bila potpuno bele boje sa jednim logom aero kompanije.

Prosto se osećao toliko prijatno u tom momentu da je na tren zaklopio oči i udahnuo punim plućima. Ovo je onaj putnički mir koji mu je bio potreban. Bar sad. Tad ga jaka turbulencija preseče i malo kafe se prosu po njegovim kolenima. Podigao je ruku da pozove stjuardesu al’ se avion još jednom zatrese, ovog puta još jače, na šta se začu blago kukanje u svim delovima aviona. Videvši da se stjuardesa ne pojavljuje, on skinu zaštitni kaiš i ustade hitro, te se zaputi do toaleta. Ušavši unutra prvo se pogledao u ogledalo, bio je veoma bled i premoren. Namestio je kosu i odvrnuo česmu iz koje poteče jak mlaz vode. Brzo se umio i uzeo peškir koji je stajao sa njegove desne strane, te ga primače isprljanom delu pantalona. Imao je sreću da su pantalone bile potpuno crne, pa se gotovo nije ni primećivala velika fleka.

-nastavlja se-

Đorđe Grmuša