NE – uspeh

Pretpostavljam da vam je već sada interesantno. Ako ne znate o čemu se radi, pročitajte prva dva dela o pehu...

Tako sam i ja mislila 2010. Godine, kada sam poslala materijal na literalni konkurs za neafirmisane pisce najvećoj izdavačkoj kući. Doduše, tada sam mislila da je moj roman najbolji roman na svetu i da sam ja najbolji krimi pisac, ali to nije bilo tako.

Par meseci od raspisivanja konkursa stigao mi je povratni mail da je moj roman odbijen uz detaljno obrazloženje zbog čega. Ono što je pisalo u pismu govorilo mi je da su se urednici zaista potrudili da ga pročitaju i da mi ukažu na mane koje je imala ta verzija romana.

Dakle, desio se peh.

Isprva, bila sam ljuta na urednike, pa sam onda bila ljuta na sebe, pa mi je na kraju ceo svet bio kriv za neuspeh. Danima sam se nervirala i plakala, a onda sam shvatila da u stvari niko nije kriv jer sam ja sama napisala roman, a ako sam ga sama napisala to je značilo da mogu i sama da popravim, i da krenem od nule.

Spoznaja tog osećaja digla me je u visine, ali ne u one egoistične koje sam imala ranije -  mada, ta lekcija je dobra za svakog mladog čoveka. Ono što mi je tada preostajalo je da opet sednem i prepišem ceo roman, da poradim na svim manama, na stilu i da dam na kvalitetu. I krenula sam...

U tom periodu pročitala sam oko pedeset knjiga za kratko vreme. Čitala sam dobre knjige, loše knjige, čitala sam u prolazu, čitala bez pauze, čitala u nastavcima. Kad god sam imala vremena, tj. svako slobodno vreme sam koristila za čitanje – hranila sam duh – zapisivala beleške, razgrađivala rečenicu po rečenicu, koristila dobre fraze iz raznih izvora, obogaćivala štivo.

Pišući poslednju verziju svog prvog krimi romana doživela sam kao potpuno novo iskustvo, kao da ranije nisam pisala. Kasnije sam shvatila da se taj osećaj zove entuzijazam, i o njemu sam ćutala. U tom trenutku ispostavilo se da je ćutanje pravo zlato. Dok sam pisala roman, gotovo nikome nisam govorila o tome. Ne zato što je ta ideja bila tajna, nego sam htela da zaštitim svoju želju od loših uticaja.

Znate ono kada vam ljudi kažu: ti to ne možeš, teško je izdati knjigu, lepo sam ti rekao...

E, upravo to nisam htela da slušam, nisam htela da se priključim horskom žaljenju o nemoći, nego sam zavrnula rukave i počela da radim. I onda se desila magija, sve se odvijalo brzo...

Roman je bio spreman za predstojeći sajam knjiga.

Pored njega bio je uradjen i sajt i video prezentacija i vizit karte – naravno sve te stvari završila sam uz pomoć svojih prijatelja i hvala im na tome. A onda je došao momenat, kada sam trebala da se suočim sa salom punom izdavača. Iako sam bila puna samopouzdanja, optimizma, ozbiljnosti, podsvesno sam osećala strah od odbijanja, tj. strah od uspeha. A, verujte mi takav strah može da donese neprilike i neželjene stvari. To sam osetila u razgovoru sa jednim izdavačem, koji mi je jasno stavio do znanja da mlade pisce ne gotivi i da od nas nema svrhe.

Možete li da zamislite kako sam se ja kao mladi pisac tad osećala?

Nekome bi verovatno potonule ladje, a u meni su se  lomila dva osećanja:

padanje i uzdizanje;

strah i hrabrost;

gordost i predrasude;

razum i osećajnost.

Sekunde su odmicale kao večnost, dok sam su mi odzvanjale te reči.

Tada sam shvatila da me niko ne može uvrediti, osim ako ja to dozvolim. E, pa ja to nisam dozvoljavala, jer sam bila svesna koliko sam truda uložila u celokupan materijal. Progutala sam knedlu i krenula dalje. To je uradio moj podsvesni pozitivni inat, a u stvari ljubav me je povela dalje...

-nastavlja se-

Ana Berbakov