Neispisano poglavlje Šerloka Holmsa

Moje uzbuđenje je raslo dok sam stajao pred Holmsovim vratima, čekajući da ugledam lik gospođe Hadson, dok otvara vrata, sa onim čežnjivim pogledom i ljubaznošću onog koji želi svima da ugodi.
Međutim, vrata mi je otvorio sam Holms. Bio je u svojoj nedeljnoj pidžami, plišanim papučama i lulom u ustima. Gunđao je, trljajući čelo.
„Rano je… Znaš da mi je jutro najdragoceniji deo dana.“                                                                       Znao sam. Jutro je bilo rezervisano za višesatno razvlačenje po kući, prelistavanje novina i blago razmišljanje o smislu života. Isuviše sam ga dobro poznavao i znao da gori od želje da počnem da govorim. Tog jutra, siguran sam, živeo je za moj dolazak.
„Imam nešto posebno“, počeo sam.
Njegovo lice se odmah ozarilo, oči se otvorile, ali nije hteo da pokaže veću zainteresovanost. Poznavao sam tu taktiku; računao je da ću tražiti njegovu pomoć i da ponovo neću biti u stanju da rešim slučaj.No, varao se. Došao sam potpuno spreman i uveren u postojanje pravih argumenata.
„O čemu se radi?“ upitao je dremljivo.
„Radi se o onome što, usudiću se da kažem, žene najviše žele.“
„Sigurnost, uklopljenu sa strašću, blagovremenom ljubomorom i neprestanim obožavanjem njenog bića?“ upitao je sa dečjim izrazom na licu.
Uzdahnuo sam. Ponovo me kuša.
„Cipele...Tako malene, nevine i bezazlene cipelice, zbog kojih se oseća moćno, neodoljivo, nedodirljivo i uzvišeno, u najmanju ruku. Znate li da su ove sezone posebno tražene one u crvenoj boji? Kažu, priziva ljubav, strast, avanturu...“
„Molim te. Cipele su cipele. Ne bih ih ni primetio. Zašto me budiš ovako rano i donosiš neku glupavu tezu o cipelama?! Nisam zainteresovan.“
Nisam odustajao. “Bićeš iznenađen kada budeš čuo o čemu se radi. Dogodilo se ubistvo u bordelu. A na mestu zločina ostao je samo par cipela. Crvenih. Jednostavno, ništa, nikakvih dokaza, ni nereda… Čak su i vrata bila zaključana sa unutrašnje strane, dok je unakaženo telo ležalo pored cipela, nasred sobe.“
„Bordel?! Hajde, nastavi.“
„Upravo se vraćam odatle. Znaš, sve je u znaku crvene boje. Od zavesa do, verovatno, zločina iz strasti. Komšije su kasno noću čule zapomaganje iz jedne od soba. Potom muk... Ništa do jutra. Poslednja osoba koja je viđena da ulazi unutra bila je izvesna gospođa Miler. Sredovečna žena, učiteljica iz obližnjeg okruga. Poznata po blagom karakteru, uzdržana i poštena. Godinama je pomagala devojke koje rade u bordelu, navodno, čisto iz dobre volje.“
„Ima li svedoka? Ko je prvi stigao na mesto zločina?“
Tražio sam pravo vreme da mu kažem istinu.
„Gospođa Hadson.“ Pa sam odlučio da to bude upravo sada.
Samo je podigao obrve i zapalio lulu koju je sve vreme držao u ustima.
„Ništa mi nije rekla o tome. Skitnica mala, nisam znao da se smuca napolju kada je ovako hladno.“
„Holms, jesi li čuo šta sam ti upravo rekao? Gospođa Hadson. Zar ti to nije malo čudno?“
„Ne. Uopšte ne.“ Nije ni trepnuo.
Zato sam se i začudio kada sam video da nije tu. Želeo sam da razgovaram s njom.
„Kad bolje razmislim, pohvaliću je. Uvek je znala da bude u pravo vreme na pravom mestu.“
Znao sam da me zadirkuje. Nije verovao da ću uspeti da proniknem u srž slučaja i da mu dokažem da polako postajem kao on.
„Ono što sam hteo reći...“ U tom trenutku otvorila su se ulazna vrata. Nekako sam znao da je to ona. Gospođa Hadson, spremačica Holmsove kuće. Polako je pritvorila vrata i ušunjala se u dnevnu sobu, otresajući kapi vode sa svog kišobrana.
„Dobro jutro, gosn' Holms. Izvinite na kašnjenju. Bila sam kod sestričine“, izgovorila je zadihano.
„O, zaista?“ Glumio sam nevericu. „Ili ste bili na kakvom zabranjenom mestu?“
„A ne, gosn' Votson. Otišla sam rano jutros, da ne budim ljude. Bila sam vrlo pažljiva, vrlo pažljiva…“
„Pustite Votsona, on kao kakav detektiv samo ispituje ljude bez razloga. Haj’te, donesite malo čaja i kolačića da okrepim svoje pronicljivo biće“, rekao je Holms.
„Odmah, odmah, gospodine.“
Potom je istrčala iz sobe, posrćući sa svojim kišobranom. Sve mi je ovo delovalo sumnjivo. Samo je, izgleda, Holmsu bilo svejedno.
„Nemaš razloga za brigu, Votsone. Moja domaćica je jedna časna žena koja ide u posetu svojoj rodbini. Nego, hajdemo mi na posao. Kažeš, izvesna gospođa Miler. Hm… Nije mi poznata. A da, ko je ubijen?“

Tipičan holmsovski paradoks, prošlo mi je kroz glavu.

„Devojka koja je radila tamo. Mlada, siromašna Ruskinja, izbegla pre nekoliko godina. Bila je raspusna, na ulici su je znali kao nekog ko spopada prolaznike, tražeći im novac. Jednom sam je video kako sva iscepana i prašnjava maltretira malu decu, vukući ih i tražeći im milostinju.“
„Jadna devojka.“ Zastao je na trenutak. Potom se prenuo kada su se vrata otvorila.
„Hvala vam, mila gospođo Hadson“, rekao je dok je spuštala poslužavnik pred nas.
Potom je stala u ugao i posmatrala nas, pomno slušajući.
„Mislim da bih morao da ispitam komšije i one koji rade tamo“, nastavio sam.
„Polako, Votsone. Opusti se. Prvo ćemo popiti čaj, tako ću moći čisto da razmišljam. Nemoj kvariti ugođaj. Dosta mi je ove neprestane kiše, sad još i ti.“
Zaćutao sam.
Holmsovo zveckanje kašičicom prekinulo je kucanje na vratima. Gospođa Hadson je potrčala da ih otvori. Čuo se ženski glas. Potom kratak razgovor gospođe Hadson i pristigle gošće. A zatim je u dnevnu sobu ušla žena u dugačkoj smaragdnoj haljini, noseći torbicu iste boje. Bila je visoka, punija, blagog i oblog lica. Bila je naizgled smirena, ali iz očiju se videlo da je nešto tražila. Ili nekog.
„Dobro jutro, gospodo“, rekla je.
Čudno sam pogledao Holmsa koji se samo blago osmehivao. Gledao je u neku tačku tik iznad njene glave.
„Dobro jutro“, rekao sam.
„Ja sam gospođa Miler. Treba mi vaša pomoć.“
Tek sada mogao sam da primetim koliko je bila očajna. Oči su joj zasuzile i morala je da sedne. Nosila je crvene cipele.

Jasna Rakićević