Pogled kroz prozor

Bila je zima i vetar je ubrzavao vitlanje pahulja duž puste ulice.  Jedan od uličnih pasa lutalica njuskao  je oko kontejnera, nadajući se da će pronaći preostale zalogaje hrane  koje su slučajno ispale iz kesa. Na vidiku,  nijednog prolaznika... Gradski  golubovi  sklupčani ispod strehe, zabili su svoje kljunove u gusto perje, nadajući se da će vetar ubrzo promeniti pravac.

Nošena  jakim vetrom, jedva je smogla snage da se zaustavi na simsu prozora na trećem spratu žutozelene  zgrade na kraju ulice. Stresla je kapi vode  sa svog perja, nastale od istopljenih pahulja koje su došle u dodir sa toplotom  tela. Zadrhtala je od hladnoće.  Okrenula je glavu i zamalo udarila kljunom o staklo prozora kraj kojeg je sletela.  Pri tom pokretu, pogled joj se zaustavio na unutrašnjosti  prostorije od koje ju je delilo staklo prozora – krevet, orman, polica sa knjigama, radni sto...za kojim je sedeo mlađi čovek i nešto kuckao po tastaturi. Soba je bila mala, ali je odavala utisak intinmo toplog prostora.  Jedan deo prozora  je bio zamagljen i nije mogla u potpunosti da je osmotri. Približila se prozoru i u tom momentu , neočekivano, kljunom zakacila staklo. To je privuklo pogled mladog čoveka sa druge strane prozora. Okrenuo je glavu i ugledao dva mala oka koje ga posmatraju. Na trenutak je zadržao pogled, a zatim nastavio započet posao. Još jedno vreme je posmatrala dešavanja u sobi i nakon kraćeg vremena je odletela.

Sledećeg dana vetar se smirio. Sivilo gustih oblaka ukazivao je na nastavak snežnih padavina. Pahulje su nastavile svoju igru sporijim tempom, pojačavajuci belinu ulica i krovova kuća. Na žutozelenoj zgradi prva svetla su se upalila već  rano poslepodne. Pogled joj se ponovo zaustavio na prozoru trećeg sprata. Svetlo je bilo upaljeno. Zamahnula je krilima i  sletela na sims. Mladić je sedeo za radnim stolim, ali je ovog puta držao olovku i zamišljeno gledao na papir ispred sebe. Šolja je stajala kraj njegove  leve ruke i tog momenta ju je prineo ustima. Osetio se miris cimeta. Odjednom je okrenuo glavu ka prozoru i njihovi pogledi su se ponovo sreli. Lagano je ustao sa stolice i prišao. Laganim pokretom podigao je ruku i kažiprstom dodirnuo staklo prozora  u visini njene glave. Nije se pomerila.
Sa zahvalnošću ga je pogledala i odletela dalje...

Narednog dana sunce je nekako uspelo da provuče svoje zrake kroz pukotine imeđu oblaka, kreirajući  naizmeničnu igru senki i svetla. Uživajući u toj igri, nadletala je krovove kuća, pokušavajući da pogodi gde će se pojaviti nova pukotina. Desilo se da je sledeći zrak pao upravo na ONU žutozelenu zgradu.  Pogledala je prema prozoru. Bio je otvoren. Ponovo se našla na poznatom simsu.

Sada je mogla da osmotri sobu kroz otvoren prozor. Sve je bilo na svom mestu, samo je stolica bila prazna. Miris cimeta je bio intenzivniji  - mamio je svojim mirisom. Napravila je tri koraka i našla se u prostoriji.  Osetila je toplotu na svojim krilima koja je polako prelazila i na delove tela. Uzbuđenje je raslo i lupanje srca srca je dobilo na jačini – ovakvo iskustvo još nije imala! A šta ako se pojavi i zatekne me unutra?  Žurno  se vratila nekoliko koraka unazad. Tog trenutka  otvorila su se vrata i mladić je ušao u prostoriju. Ugledao ju je ponovo na prozoru. Sporim korakom je prišao i pružio ka njoj ruku. Podigla je pogled prema njegovim očima – izgledale su iskreno.  Bojažljivo je krenula ka njemui.  Tada je osetila toplinu vrha prsta njegove ruke.  Podigla je pogled i videla da joj se nasmešio. Vratila mu je osmeh cvrkutom. Njenoj sreći nije bilo kraja – dobila je osmeh! 

Zadovoljno je raširila krila i poletela, nastavljajući igru sa senkama i zracima sunca.

Sledećeg dana je ponovila posetu, ali ju je čekalo novo iznenađenje – na simsu prozora ugledala je mrvice kolača. Srce joj je jos brže zakucalo.  Kolač - odavno ga nije jela! Mrvice su joj zaokupirale  pažnji i nije primetila  mladića koja joj se približio. Osmeh je ponovo bio na njegovom licu... Da li je moguće da mi se to dešava?  Ja sam ptica... Pa šta!
Uputila mu je još jedan pogled  i raširila krila.

Dani su prolazili, a njihovo druženje dobijalo  je svakodnevno novu dimenziju. Ona mu je svaki dan poklonila novu melodiju cvrkuta koju je sama smišljala. Osmeh je svakodnevno boravio na njegovom licu – izgledalo je da iskreno uživa u svakodnevnim melodijama.

A ona je želela da ti trenuci  traju zauvek,  svoje oglašavanje je neprimetno produžavala... Ali, ja sam samo ptica – pa šta!

Sneg je ponovo počeo da pada. Krupne pahulje koje su joj kvasile perje, ometale su lakoću leta. Napravila je još jedan krug i ponovo  sletela na sims prozora trećeg sprata žutozelene zgrade. Pogledala je kroz prozor u nadi da će ugledati dragi lik. Soba je bila prazna. Izgledala je čudno - bila je u neredu.  Knjige su bile po podu, garderoba razbacana po krevetu, a izgužvani papiri kipeli su iz kante za otpatke.  Mladić je naglo otvorio vrata sobe i nervoznim korakom  zakoračio u nju . Pričao je glasno mobilnim telefonom.  Blago je dotakla staklo kljunom, ali mladić nije obraćao pažnju – i dalje je nervozno koračao po sobi. Seo je na krevet i pokrio lice šakama. Tiho je zacvrkutala....Mladić  ni ovog puta nije reagovao.
Jače kucanje kljuna po staklu , ovog puta je uspelo da skrene mladićevu pažnju. Prišao je prozoru i besno lupio rukom o staklo.

- Šta hoćeš – samo si mi još ti trebala?

Osetila je žestok bol od kojeg je ustuknula.  Čekaj , polako - da li je dobro razumela? Šta ako reči nisu bile upućene njoj?  Ali, nikog drugog nije bilo u blizini... Zašto? Gde je pogrešila?... Ona je htela samo da mu pokloni još jednu melodiju... Možda mu je dosadila – zaista se trudila da melodije ne postanu monotone... Zašto?

Tužno je pognula glavu – ja sam samo ptica...

Raširila je krila i poletela ka  pukotinama među oblacima u nadi da ce napokon pronaći suncev zrak koji će joj toplinom dodira napokon zagrejati dušu...

Tatjana Manojlović