Roman u pokušaju

Priča je obična, jednostavna i neverovatna, bolna i smešna, uzvišena i bljutava. Zavisi ko si u odnosu na nju, akter ili posmatrač. Ali, takav je i život, dok slušaš o nečijoj sudbini, ili nekim neverovatnim situacijama, pomisliš „ala laže“, ali kada doživiš nešto nestvarno i neverovatno više ne znaš šta da misliš, u stvari ne umeš ni da misliš, samo dobiješ šamar koji se zove "život je jači od najjače mašte", pa vidiš kako je i lepo bolno i obrnuto. Ne može život bez bola, pa to ti je! Gde to ima?

Sladunjavi ljubavni romani, kupljeni na kiosku, nikada nisu bila njena stvarna preokupacija. Sa osamnaest godina je čitala Hesea, Kastanedu i neke druge magično-filozofske knjige, plovila je posebno negovanim svetom mašte i zamišljala budući život kao bajku. Strast prema Njemu, tom zamišljenom muškarcu bila je tako jaka da je već tada pomislila da će ostati baba-devojka, jer eto nikome se ne dopada, niko joj ne prilazi, a ona, ona puna ljubavi i užasne čežnje za tim jedinim, divnim, savršenim likom koji samo što se ne pojavi. Vazda zamišljena, sa osmejkom Mona Lize, delovala je umišljeno i samodovoljno i izgleda da je to odbijalo i ono malo hrabrih u njenoj blizini. Često je slušala od drugara njenog brata kako su bili u nju zaljubljeni i to bi zaista u nekim kasnijim godinama lepo bilo čuti. „Znaš, ja sam bio zaljubljen u tebe! Kako si bila lepa!“ Tu bi ona progutala knedlu, jer trebalo je svariti reč “bila“ i sa osmehom čuđenja odgovorila pitanjem: „Ali, zašto mi to nikada nisi rekao ili pokazao?“ I odgovora nije bilo. Glupi muškarci. Ne znaš da li su gluplji kada su mlađi ili stariji, ali zasigurno jesu u nekom od tih perioda. Pa bre, da li će već jednom da provale to žensko srce i da shvate da joj treba ljubaviiiiiiiiii i sa seksom i bez seksa i da za nju seks nije samo seks i da je njeno „ne“ često „da“i da joj treba nežnosti, ma može i bolne nežnosti i pažnje više nego poklončića i ručkića i drugih ića! Njoj, toj maloj od osamnaest godina, ništa u vezi ljubavi nije bilo jasno. Kako je moguće da nema dečka? Užasno je patila. Sada je već posegla i za onim odbačenim ljubavnim romanima. Gutala ih je u svim mogućim situacijama. Hese neka malo čeka. Bože, pa ovakvih scena ljubavi i neverovatnih obrta, onih bajkovitih, ima samo u ovim romanima, mislila je crveneći čitajući one predivne, škakljive delove. Ah, strasti moja! Draga duša nije mogla da pretpostavi da će ta strasna čežnja jednog dana uskrsnuti u svom sjaju blistavog, gorućeg plamena čiste ljubavi. Buđenja u ljubavi su najlepša buđenja duše i ko to doživi, a umetnik je, dobija neiscrpnu inspiraciju i kreativnost neslućenih razmera. I bol postaje radost. Sve se iskoristi, jer u tom slučaju, umetnost je uteha.

Došao je taj dan. Sedela je na klupi u Skadarskoj ulici. Beograđanka spremna na sve. Takve su one kad se zaljube, prave male, zanesene devojčice! Spremne žene. Spremne za lepo, ali i ako ne bude to lepo, pa šta, bar će pokušati. Svašta, da se odrekne ljubavi? Zbog čega?

Jednog momenta je shvatila da ga možda čeka na pogrešnom mestu. Prisećala se poruke, ah, da, rekao je u gornjem delu ulice. Ustala je sa klupe i krenula starom ulicom trudeći se da deluje elegantno u cipelama koje je retko kada nosila, pokušavajući da ne mlatara ogromnim koricama u kojima je ponela svoje najlepše crteže. Svašta joj je prolazilo kroz glavu, a uzbuđenost je već izbijala i na uši i na oči, dok je njeno srce bilo već odavno van nje trčkaralo je ispred izigravajući dvorsku ludu i usmeravajući je kezeći se bezobrazno. Pre bi rekla da je srce bilo njen moćni gospodar, a ne dvorska luda. Ugledala ga je kako sedi na kamenoj žardinjeri, okrenute glave ka autobuskoj stanici, očigledno je čekao nju. On. Bože! Prišla mu je sa leđa, dotakla ga nežno po ramenu i rekla: „Helou!“

Okrenuo se i ustao istog trena i nežnim, ali divnim, muškim glasom otpozdravio: „Oh, helou!“

Zagrlili su se kao najbliskiji ljubavnici i poljubili u obraz. Bili su, zapravo stranci. Valjda.

„Kako si?“sledilo je pitanje.

„Aj em okej!“reče ona.

Krenuli su polako ka onoj njenoj polaznoj tački, niz ulicu. Opuštenog hoda, malo pognute glave jednog momenta ju je sa osmehom na licu uhvatio za vrat, onako preko kose, nežno ali prilično jasno poručujući da mu se sviđa ono što vidi, dok je ona imala samo jednu misao u glavi... “Šta god da je, moj si!“ U stvari znala je da nema nazad. Hvala bogu, nema nazad!