San smešnog vojnika

Ta noć bila je samo nagrada za sve ono trčkaranje od jednog do drugog dobavljača, nagrada za neprekidno udvaranje šefu kome morate da se pravdate da ste uspešno okončali misiju, za nažuljale tabane i ispucale ruke, za znojave košulje i požutele prste, nagrada u obliku mirnog i spokojnog sna. U hotelu koji je mirisao na jagorčevinu, u hotelskoj sobi sa dva kreveta, u gradu koji sam nekad voleo, trgovačkom putniku san je postao najbolji prijatelj. Ujutru, za doručak, pojeo sam kajganu od tri komada jaja i popio čaj od šipurka. Sve se to još nije svarilo, ni kafa ohladila, a cigareta je već bila sagorela do pola. Nešto me je peklo u stomaku. Razmišljao sam kako da se prikradem trošnoj kućici i pitam za nju.

Znao sam da ona neće otvoriti vrata, već njena majka. Kazala je da se nisam mnogo promenio, a da se ona udala za debelog automehaničara. Sve sam to naslućivao i znao, znao sam sve odgovore, znao sve migove i pokrete, nebo se otvaralo, ali ono što je hranilo moju sujetu bilo je sećanje. Ne obično sećanje, već sećanje na smešnog vojnika koji bi po godinama danas mogao da mi bude sin, sećanje na čisti tabak papira, prag koji nisam prešao, crvenu česmu, miris asfalta posle opranih ulica, i trag njenih očiju.

Bile su to nesretne devedesete, a sirovo srce smešnog vojnika, mesecima zaleđeno sremskom klimom, čuvalo je u sebi mesto za vrele letnje igrarije, flertovanje sa zanosnim šiparicama i udisanje parfema. Sirovo srce koje je prevremeno počelo da razmišlja o smrti, a koje se lakoverno uz zvuke obične gitare otvaralo za ljubavi.

Ivana!

Nosila je sasvim obične cipele sa štiklama i malo šire nogavice na panatalonama. Često se smejala. Njen osmeh. Taj metalni ledolomac zaparloženih naslaga. Naslaga koje više nisu imale kuda. Krug je bio zatvoren. Čekao se signal. Zajedno bismo krenuli ka gradu, a onda bi svako sa svojim društvom, sve do fajronta, kada bih je ispratio do zgrade i stana koji su njeni roditelji kasnije zamenili za trošnu kućicu. U ulazu zgrade osetio bih njenu kožu i njeno nevino lice. Miris. Opet se smejala. Želela je sina. Tih pet minuta bili su za mene ničija zemlja, posle zloglasne Spačve anemično i bezopasno minsko polje. Njeni su se snovi kosili sa mojim.

- Mi odlazimo sutra - rekoh.

To njeno ćutanje, i već poznati osmeh, koji je sa mojih sumnjičavih misli skidao svaku nevericu bili su upozorenje da neki slučajni susreti treba da ostanu tajna i sećanje, možda san koji treba duboko potisnuti u sebi. Znao sam da je čekala drugog konjanika, možda debelog automehaničara koji se kasnije pojavio. Pre mog odlaska, trag njenih usana ispisao je molitvu. Samo sam čuo:

- Stvarno sam đubre!

I onda, deset kilometara peške do oronule montažne kasarne, u kojoj su neki drugi vojnici sanjali svoje snove.

Nikad je više nisam video.

Trgovačkom putniku koji iz kola gleda ka mostu i hladnoj Savi, koji zanosno posmatra crvenu česmu, koga sutra čekaju objašnjenja finansijskih izveštaja na stolu svoga šefa, priviđa se danas na ravnici, na putu sačinjenog od snova, zaljubljeni do ušiju ranjeni vojnik i Ivana, i ponekad izlete preda mnom dva krupna oka.

Ne često, ali vidim kako pred ulazom njene zgrade stojimo ona i ja, kao dva kipa u izmaglici. Možda to i nije samo priviđenje. Ko zna?

Ivan Novčić