Šta imaš u džepu?

Nikodim Hadži Jović pažljivo pregrize preostali kraj konca. Zadovoljno pogleda rezultat svog rada. Šav na postavi džepa možda nije bio hirurški, ali će poslužiti večeras. Eto, sve je bilo gotovo za manje od pola sata. A gospođi Slavković ovo neće oprostiti. Nećkala se kao da joj on nije poslodavac. I ta opravdanja da od Mirijeva vikendom nema prevoz do Vračara, više neće trpeti. Zašto je onda drži u kući ako ne da mu uvek bude pri ruci?

No, dragi moj Nikodime, o tome ćemo misliti sutra! – zadovoljno se odmeri u svom baroknom ogledalu. Poslednji Hadži Jović bio je negovan muškarac u svojim pedesetim godinama i život bez trzavica oduzeo mu ih je bar deset. Bio je beogradski aristokrata iz jedne od retkih porodica koje su na vreme prepoznale pobednike i svrstale se na njihovu stranu. Sačuvali su svoje kvartire, umnožili svoje placeve i skupo prodali svoje vinograde i Nikodimu, kao poslednjem u nizu, omogućile lagodan život. Školovao se u inostranstvu, uz pomoć oca i njegovih dužnika dobio posao u diplomatiji koji nije voleo i, iskreno, samo je čekao da isprati svoje roditelje na onaj svet kako bi dao otkaz i posvetiti se životu kakvog je voleo. A voleo je umetnost, odnosno umetnike.

Nije bio posebno talentovan, naprotiv. Nekoliko neuspešnih pesama i rasušena gitara bili su svedoci njegovih neuspelih mladalačkih pokušaja. Voleo je on glumce, obožavao muzičare, preživljavao sa njima sve njihove uspehe i posrnuća. Vrata njegovog salona bila su uvek otvorena za njihova okupljanja i pijana prepucavanja, a kanabe u devojačkoj sobi mnogima je predstavljao prvu adresu pri dolasku u Beograd.

Voleo je Nikodim njihove transformacije, one damare na njihovim slepoočnicama dok su neko drugi, divio se gudačima kako krajičkom svesti prate dirigenta dok u svojoj savršenosti grabe ka grand finalu. Divio se, ali nikad nije učestvovao.

Izabrao je Nikodim svoje omiljeno prolećno odelo, u džep sakoa stavio maramicu iste boje kao leptir – mašna i lagano išetao na ulicu. Nije želeo taksi, veče je bilo savršeno.

Nije nešto posebno uživao u koncertu. Članovi orkestra svirali su svoj poslednji koncert u sezoni i u mislima su već bili daleko, na svojim letnjim tezgama. Ona mala violinistkinja je kasnila skoro četvrt takta i bilo je pravo mučenje gledati je kako se trudi da stigne ostale. No, više od svega, iritirao ga je onaj čvorić u džepu. Ipak je trebalo da insistira da Slavkovićeva dođe. Možda da joj zapreti otkazom? Ili da je poslao taksi po nju?

Već su i susedi počeli da negoduju na svojim stolicama kad se konačno dočepao kraja končića i krvnički ga dohvatio noktima.

- Nećeš, bogme, više da mi smetaš! – zadovoljno prošapta Nikodim i zavrnu čvoriću vrat.

Sačekao je da svi posetioci izađu, pa se zaputio garderobama muzičara. Želeo je da njih nekolicinu ugosti u znak zahvalnosti za uspešnu sezonu. Na vratima se sudario sa mladom violinistkinjom. Onom koja je grešila.

- Pardon, gospođice! – jedva uspe da promrmlja dok je propuštao priliku oblivenu suzama.

Nije ga čula. Rukama je grabila nešto po džepovima jakne, sve dok nije izvadila telefon. Na podu iza nje zgrči se nešto crno.

- Oprostite, ispalo Vam je! – Nikodim se spremno uspravi, a devojke ne beše.

Pogleda još jednom ka garderobi, ali samo odmahnu glavom i požuri za devojkom gurajući u džep slušalice modernog telefona.

Na ulici zastade trenutak – dva na znajući gde da krene. No ubrzo primeti sitnu priliku sa kutijom u rukama kako zamiče uzbrdo.

Dade se u poteru za njom. Nije trčao, bilo bi mu to ispod časti. Pružio je korak, stišćući u ruci slušalice. Nije poznavao to uplakano devojče, nije bila član njegovog kruga. Međutim, beše nešto u njoj što Nikodimu učini da mu zadrhti srce. Prepoznao je u njoj, u njenim pokretima, njenim suzama, iskrenu želju da bude svirač, da se dokaže, nešto što se kod ostalih gubilo sa prvim uspesima i prvim redovnim isplatama.

Devojka se jednom hitro okrete i Nikodimu se učini da ga je odmerila. Mahnu joj, no ona zamače za ugao. Ubrza korak. Graške znoja javiše mu se na slepoočnicama. Desnom rukom probao je da ih otare, ali levu nije vadio iz džepa. Smetalo mu je, ali ono što je bilo u njoj, bio je znak da će se upoznati sa uplakanom devojkom. Senka nemira pređe preko njegovog lica. Odavno se on trudio da u sebi ugasi potrebu za ženama. Nije da ih nije imao, Nikodim je oduvek bio galantni džentlmen, samo je bio umoran od tih žena večito gladnih očiju, koje su tražile pažnju samo za sebe. Osećao je u svakom njenom pokretu da je ova mala nežna devojka drugačija od  ostalih. Osećao je da će susret sa njom biti poseban. Ovo dete je neiskvareno, ono ima srce, a Nikodim će ga osvojiti. Polako i sa stilom, kako je to odvajkada radio.

Sitna prilika zamače u jedan prolaz. Nikodim je bio sve bliži, ali i sve umorniji. Zažali na trenutak što na koncert nije došao taksijem. Uhvati se desnom rukom za ugao zgrade. Dah mu je bežao.

- Gospođice, molim Vas …! – skoro da se zagrcnu. Krenu da izvuče ruku iz džepa.

Mala prilika stajala je u prolazu uspravljena i u rukama držeći i dalje telefon i crnu kutiju sa instrumentom.

- Šta hoćeš od mene, zašto me pratiš? – viknula je više da ohrabri sebe, nego da uplaši njega.

Nikodim se zbuni.

- Ja samo želim da vidite je li ovo vaše? – Nikodim se desnom rukom uhvati za grudi koje

ga zaboleše mučki, a levu poče da izvlači iz džepa. Nešto poče da mu klizi niz nogu, hladno i kao živo. Pokuša da povuče slušalice nazad, ali one tvrdoglavo nastaviše da klize niz njegovu umornu nogu. Poče nervozno da poteže rukom gore – dole.

- Šta da vidim, manijače? Pa ti ona .. Onanališeš … Ma, sad si našao da šetaš majmuna!?! - devojka se u dva skoka nađe pred Nikodimom i snažno mu plasira nogu u međunožje.

- Nemojte, gospođice, ja sam …! – ne dovrši Nikodim jer ga ona još jednom šutnu u stomak.

- Ceo dan me drndaju u onoj sali, kao, ja im ne valjam, brate, a i oni došli preko veze, pa sad i ti, đubre jedno matoro, našao na mene da … Pa, gde ide ovaj svet danas? I sreća tvoja da te nije sačekao moj brat, sad bi te prosuo tu kao slinu, manijače jedan! – ona ga, sa gađenjem preskoči, ne zaboravljajući da ga, usput, lupi još jednom teškom kutijom.

Nikodim je ostao da leži u svom ispljuvku, zgrčen kao fetus, stenjući, držeći u ruci slušalice.

- Sutra pozovi gospođu Slavković, pozovi gospođu Slavković – ponavljao je između bolnih udisaja.

A ljudi su prolazili, nezainteresovani, sa rukama u džepovima, nestajući u mraku velegrada.

Dejan Andrejić