Foto:
Jelena Damnjanović
Žensko telo i fenomen ulepšavanja
09.06.2016
Žensko telo oduvek je bilo predmet inspiracije. U različitim kulturama ono postaje prepoznatljivo po merilima vrednosti društva u kojoj su žene živele. Zanosno i plodno glineno telo Vilendoforske Venere nesumnjivo ukazuje na merilo vrednosti jednog društva u kome se percepciranje žene kao majke svodi na njen najvažniji kosmikološki značaj. Sa takvim stanovištem definitivno bi se složio Rusel koji naglašava predodređenost polne funkcije kod žena nasuprot razumu, kao i upravljanje materice u odnosu na ostale ženske organe. Gledano istorijskim presekom, metamorforze tela dolaze usled opšte-prihvaćenih ideala jedne kulture određenog društva. Plodnost zamenjuje lepota proporcija i zlatnog preseka, a kasnije na mesto grčkog ideala dolazi srednjovekovna psihološka histerija negacije tela koju posle adekvatno zamenjuje trijumfalni dolazak novog proslavljenog tela u renesansi.
Žensko telo je i predmet moje inspiracije i zauzima centralno mesto u mom umetničkom radu. Neizmerno i iskreno se divim ženskom biću i njenoj univerzalnoj i nestalnoj lepoti. Prirodu takve nestalnosti Roden primećuje u popuštanju linija ženskog tela slično trenutku kada se pupoljak rascveta u ružu i za tili čas, brzinom sekunde, devojka se preobražava u ženu. ,,Prava mladost, mladost devičanskog puberteta, kad se telo, nabujalo od svežih sokova, prikuplja u svojoj vitkoj gordosti, i kao da se u isti mah pribojava ljubavi i da je doziva, taj trenutak ne traje više od nekoliko meseci. Da i ne govorimo o izoblačavanju do koga dolazi usred materinstva; zamor od želje i groznica strasti brzo omlitave tkivo i linije popuste. Devojka postaje žena; to je druga vrsta lepote, još uvek divna, a ne tako čista.”
Nije bilo puno žena koje su slikale žene, ali su to činile sa jednom dozom ljupke prefinjenosti i razumevanja prema ženskoj prirodi i intimnoj svakodnevnici, u odnosu na muški pogled. I svaka žena naslikana na njihovim platnima jeste centar jednog jedinstvenog i ličnog umetničkog univerzuma. Stvarajući sopstveni intimni svet istražujem fenomen ženske lepote koji je, po mišljenju mnogih umetnika, kroz istoriju doživljavao mnogo veće promene u poređenju sa muškim idealom koji je ostao približno isti i u daleko manjim promenama. U skladu sa tim, lepotu ženskog tela doživljavam u vremenu u kojem živim i u skladu sa društveno prihvaćenim modelima estetske standardizacije lepote zapadne kulture. Ne treba da zaboravimo da je idealna lepota ženskog tela uvek bila ukus društva od kulture do kulture u istoriji vremena čiju savremenu manifestaciju nastojim da reprezentujem na svojim umetničkim radovima u kojima se, na neposredan način, ističe naglašeni eroticizam, tj. naglašena stidljivost u eroticizmu koja se ogleda u prikrivenosti ženskog tela odećom, najlon čarapama, bluzama i bikinijima, peškirima, kao i skrivenost eksplicitnih intimnih delova ženskog tela. Moja naklonost prema dekorativnom i dizajnerskom crtežu nije nipošto slučajna, već je podstaknuta uticajima Matisa i Klimta a kasnije Vorhola, posebno iz dela njegovog umetničko-dizajnerskog opusa radova rane stvaralačke faze života.
Ženska odeća zauzima posebno mesto u mom umetničkom radu jer sa telom gradi čvrstu egzistencijalnu povezanost koja se može dešifrovati u pogledu na činjenicu da je telo uvek kroz istoriju simbolički obeležavano radi ,,pokušaja transcedirajućeg oduhovljavanja,,. Odeća živi sa telom; telo je toplo, odeća na telu je topla. Odeća, sem svoje uloge pokrivanja tela radi zaštite od spoljašnjih faktora sredine, ima i izazitu magijsku funkciju. U društvenoj evoluciji, odeća predstavlja izraz društvenosti i dobija jednu duhovnu dimenziju. ,,Odeća je vrlo često konvekcionalno obeležje kolektivnog indetiteta pojedinca” (simbol pripadnosti, staležu, profesiji, društvu i statusu), kao i personalnog indetiteta. Odeća je naglašena određenim simbolima koji određuju njenu svrhu kao što su kruna, okovratnik, ogrtač, pojas, maska, kapa, kruna…U hrišćanstvu, preoblačenje je imalo posebnu simboliku kao prelaz iz tela u duh, pobede života nad smrću.,,Telo i odeća imaju dugu istoriju promene funkcija i značenja kao i promene formi u traganju za izražavanjem personalnoga, klasno – staleškoga, rodnoga, nacionalnog i kulturnog indetiteta i pokreću pitanja odnosa tradicije i industrije, estetike i komercijalizacije, uniformisanja i individualnosti, autonomije ukusa i heteronomije kiča.”
U tom pogledu izražavanja putem odeće najviše sam podređena estetici i komercijalizaciji ženskih upotrebnih predmeta u kojima podvlačim jasnu granicu između lepog i ulepšanog predmeta. Ženski veš na mojim radovima jesu primeri ulepšanih predmeta; crtež čipke i karnera, dekorativnih bordura i dizajniranih tkanina.
Bilo kako bilo, postoji razlika kada kažemo lep predmet i ulepšani predmet. Fridrih Šiler u svojim ,,Pismima o estetskome vaspitanju čoveka”, objašnjava svrhu ulepšanog predmeta, gde kaže, da se taj estetski nagon ne prepoznaje u prvim pokušajima sirovog ukusa, već on ide dalje, koje lepo gleda kao novo, iznenađujuće, divlje i groteksno, šareno i bizarno. Čoveku se više ne dopadaju stvari koje imaju upotrebnu vrednost, on sada njima pridaje i novi značaj ,,duhovnog razuma, ljupke ruke, vedroga i slobodnijeg duha” . Sada stari German traži sjajnije životinjske kože, raskošnije rogove, ukrašenije rogove za piće itd. Čak i oružije ne sme biti samo predmet koji zastaršuje već i predmet dopadanja. Čovek postaje nezadovoljan oblikom nužnog predmeta, on raskida te okove i lepo dolazi kao objekat njegove težnje. ,,Divljak, postaje čovek u refleksiji, u distanci prema sirovoj prirodi, prema realnosti, u posmatranju, gde pokaže sposobnost za ,, radost u prividu, sklonost prema kićenju i igri” i ,,ulepšavanju svoga opstanka.” Čovek ima potrebu za ulepšavanjem i kićenjem sebe, svoje okoline i predmeta, a proste pokrete pretvara u igru, glasove u pesmu. To je čovekovo estetsko stanje i estetska država, ,,veselo carstvo igre i privida.”(27. pismo).
Cipele, najlon čarape, haljine samo su neki od predmeta mog intimnog stvaralačkog sveta u kome živi lepo i ulepšano, uživanje i zadovoljstvo, briga i nega o telu i lepim ženskim predmetima. Svaka forma na crtežima i grafikama je puna i zaokrugljena, ne postoje tamne i mračne partije, svaka se linija veseli svom rođenju i slavi žensko biće i večnost lepog upotrebnog predmeta. Jer upotrebni predmeti ne umiru, oni se samo kroz vreme putem nasleđa modifikuju i prilagođavaju određenim životnim standardima. Pamtimo kako se u starom Egiptu pravila šminka za lice i karmini za usne od praha insekata ili otkriće najlonki koje je pokrenulo čitav Zapad a kasnije Evropu i izazvalo opšte talase oduševljenja među ženama, a i muškarcima. Danas se i takvi predmeti konzumiraju ali daleko unapređeni i komercijalizovani. U skladu sa tom činjenicom, zanimam se za pitanje nasleđa pa se u mojim pojedinim radovima primećuje povratak prema prošlosti, naklonost prema vintidž estetici, starini predmeta i potrošnosti materijala.
Svaki istorisjki period imao je idealnu sliku žene koja je prikazivana u književnom, slikarskom ili muzičkom svetu umetnika. Žena kao majka, boginja, svetica ili konkubina, prostitutka i naučnica, stalno je menjala odraz u ogledalu vremena. Moj budući umetnički pravac zasnivaće se na slici žene – konzumentkinje koja živi u savremenom habitusu potrošačkog društva u kome je savremeni ideal ženskog tela i sam postao upotrebni predmet ili proizvod putem reklamazacije, a sam upotrebni predmet dobio naglašeni seksualni karakter gde se kupovina pretvorila u ,,divan događaj udovoljavanja želja.”
Pojavljuju se uvek novi koncepti ženstvenosti na industrijskom tržištu koji putem reklamiranja, postaju proizvod apstraktne želje i potrebe za posedovanjem. Danas, telo je opsesija u potrošačkoj kulturi, ono je svuda oko nas, nepekidno brinemo o njemu, razmišljamo kako da ga usavršimo, popravimo, poboljšamo, kako da izbrišemo sve nepravilnosti tela u cilju obožavanja i poštovanja svih zakona koje današnja kultura nalaže. Glavni cilj kojem težim jeste prikazati takvu kuturu kojoj su konzumentkinje okrenute ali u pozitivističkom svetlu, onom sličnom svetlu Vorholovog oduševljenja prema popularnim proizvodima Amerike. Čitav razvoj industrijske mreže, kozmetičkih i velnes kuća prouzrokovaće viši nivo stepena uživanja u konzumiranju takvih sadržaja.
Po Levinasu "Mi živimo od dobra jela i pića od vazduha,vode i svetlosti, od prizora, od rada, ideja, spavanja...Ono od čega živimo nije predmet predstava i nije "sredstvo za život" a nije ni cilj života. Stvari su predmeti uživanja koji odgovaraju "ukusu", one su ukrašene i ulepšane. Kada kažemo ...živimo od...to znači nezavisnost, nezavisnost uživanja i njegove sreće koja je izvorni model svake nezavisnosti." Nezavisan izvor sreće koji se nalazi u predmetu izaziva uživanje koje je elementarni uslov svakodnevnog življenja i života u kome ću nastojati da prikažem lepotu takvih sadržaja.
Jelena Damnjanović
Jelena Damnjanović je rođena 1985. godine u Šapcu. Završila je osnovne studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2011. godine u klasi redovnog profesora Žarka Smiljanića na grafičkom odseku. Master studije nastavlja da pohađa na Aristotel Univerzitetu u Solunu, gde odlazi na privremeni studijski boravak, a potom studije uspešno završava u Beogradu. Tokom studija njen rad je stipendiran od strane Fonda za mlade talente i Republičke fondacije za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka u Beogradu. Dobitnica je nagrada kao što su Nagrada za mali format u Šapcu 2013. godine, Pohvala žirija za grafiku minijaturu na IV Međunarodnoj izložbi ,,Umetnost u minijaturi MajdanArt 2013" u Majdanpeku, Nagrada za mali format grafike 2011. godine i Nagrada za crtež za večernji akt 2008. godine. Do sada je realizovala više samostalnih izložbi i veliki broj grupnih izložbi. Angažovana je u Centru za likovno obrazovanje Šumatovačka na mestu voditeljke umetničko-obrazovnih programa Grafika, Graviranje i Kaligrafija od 2012 godine. Autorka je više umetničkih projekata i likovnih radionica grafike i kaligrafije za decu i mlade. Pored umetničkog rada, bavi se veb novinarstvom, grafičkim dizajnom i internet marketingom. Jelena Damnjanović ima status samostalne slobodne umetnice i članica je ULUS-a od 2012. godine. Živi i radi u Beogradu.
Trenutno je u toku samostalna izložba u Centru za kulturu i obrazovanje Rakovica.