Kultura i umetnost

Vraćam se sa aerodroma, preko Ledina. Uživam u muzici sa radija, dok napolju sipi dosadna novembarska kiša. Turobno, pospano nedeljno popodne. Odjednom, motor štucnu jednom, pa drugi put i zatim se ugasi.

Svetlost je tekla kao mleko kroz zatvoren prozor bez zavesa. Prosula se po tamno-crvenoj draperiji gusta kao krv. Najtamnije je bilo u očima bez zenica sa usnama koje nisu i neće nikada progovoriti.

Misli su bile vidljive kao klupko zmija koje su se otimale iz glave iako vezane za nju. Otimale su se uporno i jako do krajnjih granica uzaludnog.

Viktor je imao svoj povremeni ritual, redak, nepravilno cikličan i potpuno ishitren. To bi se događalo kada bi, pritisnut sobom, morao pobeći najdalje od sebe. A ovo veče, ono se već ponavljalo, drugi, treći put u poslednjih nekoliko večeri, posle niza godina zazidanosti u sopstvenu konstrukciju .

U stanu nije moglo da se diše od vrućine. Napolju je bilo 39 stepeni u hladu, a klima nam nije radila već godinama. Čak i najmanji pokret je bio pravi napor propraćen potocima znoja. Ležao sam u krevetu samo u gaćama i prelistavao jučerašnje novine. Vesti su uvek bile iste. Ubustva, zemljotresi, jebačina po estradi...

Zlata je, kao što samo ime kaže, nešto zlatno , vredno i dragoceno. Zlata je, kao mala, često gledala majku kako se sprema za svečane večere.

Bili su jako bogati i živeli u velikoj kući sličnoj dvorcu. Majka se udala za njenog oca koji je dosta stariji od nje, jer je njihov brak ugovoren. Iako nije želela da se uda za njenog oca, morala je, da bi pobegla od oca nasilnika. Godinama je trpela batine i ponižavanje sve dok nije stasala u predivnu devojku. Nije volela tog čoveka, ali Zlata joj je bila sve na svetu.

Zvali smo je Nera. Od Nermina. Crni slapovi kovrdža neobuzdano su se otimali iz pletenica, praveći divan ram za njeno lice i oči boje smaragda. Bila je najlepše žensko biće u celoj varoši. Ni sa kim se nije družila. Dolazila je u školu sama, kaldrmisanim sokakom iz mahale u kojoj je živelo nekoliko romskih familija, uvek ozbiljna i sa nekom tugom u očima.

Bio je topao letnji dan. Subotnje prepodne ljudi su koristili za šetnju sa svojom porodicom, neki od njih su obavljali neophodnu kupovinu na pijaci za svoju kuću. U centru grada, negde oko Miletićevog spomenika, gomila dece je jurila golubove, praćena pogledima svojih roditelja.

Kao i svako jutro, prvu kafu pijem na terasi u društvu prostrtog veša, sa pogledom na ulicu gde sam odrastao. 

"Dobro jutro.", bio je to deda Mile.

"Dobro jutro i Vama.", odgovorio sam, podižući mu svoju šolju kao zdravicu.

Sedela je u nekakvom kombiju ili mini-busu, nije bila sigurna, naslonjene glave na prozorsko staklo. Žmirkala je, pa bi kratko  gledala u svoje ruke. Učini joj se da na njima vidi plave masnice i zakrvavljene prste, pa ih briše o farmerke, ali boja i dalje ostaje, koliko ih je samo prala, ali boje se ne skidaju. Skuplja ih u pesnice i prekršta ih, jer oseća kako je žena do nje gleda, kao da ponire u njene misli.

Lepo vreme i miris lipa mamili su osmehe mnogih ljudi, ali ne i Mari. Ona je, jednog lepog junskog dana, stupila u ugovoren brak. Nije to želela, ali nije smela da se suprotstavi roditeljima. 
Život na selu za dvoje mladih, koji su sami živeli, bio je veoma težak, ali Mara se nije plašila bilo kakvog rada. Majka ju je vaspitala da bude poslušna i naučila ju je da radi sve. Od kućnih poslova, kuvanja, pranja, peglanja, pa sve do gajenja stoke i radova na polju.Sve to njoj nije bilo ništa strano.